tex-bas-cover

Kako se kalio čelik

Izdavačka epopeja o Teksu Vileru zapravo je klasična priča o Ružnom Pačetu. Kao što legenda kaže, on se prvi put sreo sa svojim italijanskim čitaocima u četvrtak, poslednjeg septembarskog dana 1948. godine, kao junak mračne prošlosti i ne preterano svetle budućnosti, s obzirom na to da su njegovi tvorci više nade polagali u drugi strip na kome su istovremeno radili.

Nastavi sa čitanjem

mister-no-364

Manaus!

Današnjoj generaciji čitalaca odraslih uz Fejsbuk, Tviter, ajfon i ostala sokoćala, serijal Mister No, čija je radnja smeštena u sada već davnu prošlost (prve priče datiraju s početka pedesetih – punih četvrt veka unazad od vremena objavljivanja originalne epizode u Italiji) i u nedođiju – nije reč niti o Njujorku, niti o Londonu, pa čak ni o starom dobrom Divljem zapadu, ne, junak stripa stacioniran je usred brazilske prašume u gradu zvanom Manaus!

Nastavi sa čitanjem

cover-boja-1

Posrnuće Zagorovo

Postoji jedan strip koji je krajem osamdesetih godina redefinisao kako se gleda na devetu umetnost. Iako se radilo o junaku koji je potekao iz popularnog, pulp miljea, cene ga i oni koji se smatraju intelektualcima, kao i oni skloni eskapističkom štivu. U tom stripu, glavni junak je istrgnut iz svog fiktivnog sveta u kome je decenijama obitavao i suočen je sa problemima sličnijim realnom životu; reč je o priči u kojoj glavni junak mora poslednji put da se suoči sa svojim arhineprijateljem i nadvlada ga, samo da bi shvatio da mu je pobeda Pirova, da je ceo sistem loš, a da se protiv sistema ne može. I nije reč o „Demonu ludila”… ili makar ne samo o njemu.

Nastavi sa čitanjem

Fenomen Mater Morbi

Dvesta osamdeseti broj redovne edicije Dilan Dog, izdavačke kuće Serđo Boneli Editore, u Italiji je prvi put objavljen u decembru 2009. godine (u Srbiji juna 2013, kao 71. broj u našoj numeraciji), i slobodno možemo reći da je položio test vremena, jer ga pamtimo kao priču iz novijeg perioda ovog serijala koja je nesumnjivo ostavila najveći utisak na publiku i kritiku. Tekst Roberta Rekionija i crtež Masima Karnevalea uspeli su da, obrađujući temu kojom se ovaj popularni strip nikada do tada nije bavio, omoguće novi nivo iskustva čitanja junaka kojeg je stvorio Ticijano Sklavi.

Nastavi sa čitanjem

kaverddik

INTERVJU: Džo Lensdejl

Audače (smeo, odvažan), za one koji to ne znaju ili se ne sećaju, prvi je naziv izdavačke kuće Serđo Boneli editore. Ona je osnovana četrdesetih godina prošlog veka, preuzimanjem rizika (izistinski odvažnog!) Đanluiđija Bonelija – davanjem takvog imena i okupljanjem nekih od najvećih talenata na polju stripa oko sebe. Boneli je bio pravi pravcati inovator, njegov scenaristički jezik pokazao se veoma naprednim za to vreme (postaće i još napredniji na Teksu, gde su dijalozi svakako uvek išli korak dalje u odnosu na ono što se moglo pročitati kod konkurencije), a kao izdavač imao je ideje koje su uglavnom izlazile u susret željama čitalaca (na primer, priče na malom broju strana pretvarale su se u dugačke i složene zaplete). I evo, danas novi Audače (italijanska edicija koja obuhvata više različitih izdanja) želi da pođe od istih izazova kao i pre osamdeset godina: rizik i inovacija u formi i jeziku.

Nastavi sa čitanjem

frisenda-cover

Graviranje Patagonije

Kada sam zaronio u „Patagoniju” scenariste Maura Bozelija i crtača Paskvalea Frizende, očekivao sam da ću dosledno primenjivati standardne istraživačke metode za pisanje o nekom stripu. To je značilo da ću istražiti istorijski kontekst priče, pošto se ona makar delimično referira na stvarnu prošlost Argentine devetnaestog veka, i eventualno upoznati politička previranja u periodu u kome se priča odvija. Takođe, korisno je proveriti da li su neki od likova stvarne istorijske ličnosti. Zatim, upoređivati ovu priču sa tekućom matricom priča o Teksu Vileru. To se, naravno, tiče opšteg konteksta serijala, ali i konteksta unutar Velikog Teksa, kao osobene linije unutar serijala. Što se tiče opusa crtača, ono što najčešće sledi jeste odmeravanje crtačkog rezultata Paskvalea Frizende u „Patagoniji” u poređenju s ostalim njegovim stripovima, njegovim radom na Kenu Parkeru, a pogotovo na Magičnom Vetru.

Nastavi sa čitanjem

slika-za-kaver-1

S one strane strave

Mladom čitaocu koji se prvi put susreće sa Martijem Misterijom, ili to čini tek odnedavno, zahvaljujući Veselom četvrtku, teško je dočarati koliko je krupan korak bila prva pojava ovog stripa pre pune tri decenije, u zemlji koja se zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Bilo je to divlje, varvarsko doba, bez interneta (!), bez skeniranih stripova (!), bez mogućnosti da se strana strip-izdanja kupe u ovdašnjim knjižarama ili naruče iz inostranstva (!), tako da su ljubitelji stripa pretežno zavisili od ponude onoga što je bilo prevedeno i plasirano na kioscima. Među najširom čitalačkom publikom tog vremena, junaci Zlatne serije i Lunovog magnus stripa bili su bez premca po popularnosti. Čitati stripove tada je značilo, pre svega, čitati Zagora, Teksa, Marka, Bleka…

Nastavi sa čitanjem

Planeta mrtvih

O kakvom je to presudnom događaju reč? Pročitajte priču „Zbogom, Gručo” u dnu strane i znaćete. A sve što posle toga dolazi jeste jedan vrli mrtvi svet i u njemu Dilan Dog. Okružen zombijima i živima koji pokušavaju da živi i ostanu, vremešan, ogorčen, ponovo poročan i očajno sam (ako ne računamo njegova setna ćaskanja sa Smrću, jednako obesmišljenom u svetu kojim hode mrtvaci). Istraživač noćnih mora uvek je mislio da će ga budućnost pregaziti tehnologijom, njemu oduvek tako stranom; ironično, planeta je dočekala budućnost po meri košmara, a baš će Dilan biti najnesnađeniji, najizgubljeniji u njoj. Njemu takav svet, to gorko zna, ne treba. No, treba li on takvom svetu? Možda više no ikada pre!

Nastavi sa čitanjem

0-ticci-cop-low

Pola veka zablude?

Moj prvi dodir sa stripom Teks bila je epizoda „Smrt u senci” (Dnevnikova Zlatna serija #8). Koliko sam bio oduševljen naslovnom stranom (i očiglednim omažom filmu „Poštanska kočija” iz 1939. godine), toliko me je sadržaj ostavio hladnim. Crtač Kalep (jeste, tako sam protumačio potpis) bio je samo još jedan onopredratni klasičar oslonjen na Teksa Torna, Kinga i Usamljenog jahača. Sitni TV kadrovi bar za mene nisu bili u klasi panorama i spektakularnih scena iz Crtanih romana, a raščlanjivanje scena kadar po kadar (1: zamah, 2: TRAS, UH i 3: pad uz lomljavu stola, TUMP) delovalo mi je u najmanju ruku kao nepoštena kupovina vremena i robija za crtanje. Previše sam se navikao na engleske vesterne, kod kojih je radnja bila sabijena na četrdeset osam strana sa sve razvojem likova, zapletom i vrlo retko zbrzanim raspletom…

Nastavi sa čitanjem

kaver-2

Faktor dvostruko D

Kako se u izdavaštvu, što bi rekao Lavoazje, „ništa ne može uništiti niti stvoriti, već može samo preći iz jednog oblika u drugi”, ažuriraću uvodni tekst za jedno izdanje o istraživaču noćnih mora iz 1994. godine. Nalazim te reči teksta prigodnom za predstavljanje ovog dnevnika. Za razliku od autora čije ćete osvrte čitati u „Dilan Dog Dnevniku”, ja nemam bogzna kakva lična sećanja vezana za Dilana Doga, budući da sam – osim udruživanja s Martijem Misterijom – napisao samo jednu priču, kojom nisam naročito zadovoljan (jedina Kastelijeva priča za regularnu seriju nosi naslov „Iz dubine” i možete je pročitati u 7. tomu Biblioteke DD, prim. ur); želim, svejedno, da naglasim, upravo pre čitanja ove knjige: da nije bilo „faktora dvostruko D”, iliti fenomena Dilan Dog, danas možda ne bismo imali o čemu da pričamo ne samo kada je reč o serijalu Ticijana Sklavija, već i o italijanskom stripu uopšte.

Nastavi sa čitanjem