Dva simbola… Sa jedne strane, sirovo i primitivno oružje napravljeno po principu „uradi sam” od slučajnih materijala: naoštrenog kamena, komada drveta i organskog veziva, što se sve može naći u prirodi, u skladu sa najboljom tradicijom „Priručnika za mlade izviđače”. Sa druge strane, smrtno opasna naprava od metala, koja se po visokoj ceni kupuje u prodavnici oružja, a koju je genijalni pronalazač Samjuel Kolt projektovao i nazvao po sebi i proizvodio u svojoj modernoj i zagađujućoj industriji. Jednostavni predmet urođeničkog stila, ekološke prirode i održivog dizajna, naspram supermodernog alata zapadnjačke tehnologije. Zaista, oružja Zagora i Teksa potpuno su različita. Ali znamo da ih, srećom, obojica koriste iz istih razloga. Teks nije opasni predstavnik oružanog lobija ili kakav pokvareni pandur, iako o njemu tako govore izvesni lažljivci – ne, njemu je kolt sredstvo za ostvarivanje pravde, isto kao i sekira za Zagora. I obojica traže pravdu za slabe i potlačene. Tih fantastičnih, davnih šezdesetih godina, obožavaoci i jednog i drugog, oni koji su navijali za neumoljivog rendžera, koga je stvorio otac Đanluiđi Boneli, ili za tarzanoidnog pravdoljupca, čiji je tvorac bio sin Serđo, alijas Gvido Nolita, verovatno su se raspravljali oko toga ko je jači i pravedniji, iako su bili na istoj strani.
Ipak, razlike su uvek postojale, i to kakve. Ne mislim toliko na sadržaj priča ili drugačiji pristup. U duši dvojice likova postoji neizbrisivi trag Bonelija oca i Bonelija sina, njihovih tvoraca. Teks se sa problemima suočava sigurno, odlučno, arogantno, nikada ga ne muče sumnje, siguran je u ono što radi i iz prve shvata da li je onaj koji stoji pred njim ništarija ili u sebi ima makar mrvicu dobrog (što je skoro supermoć!). Oduvek je bio takav, još otkako je sproveo pravdu nad očevim, bratovim i ženinim ubicama. A čak i u tim slučajevima, odmah je reagovao, ne dozvolivši da se imalo nazre njegov bol. Možemo ga definisati kao pobednika, nekoga ko ne okleva i ko se nikada ne predaje.
Ni Zagor se ne predaje, ali njega nagrizaju sumnje. Nije imao oca pravednog kao što je bio Ken Viler, već nesavršenog i krivog. Kako bi ga osvetio, i on je na početku svoje karijere morao da se rukovodi velikom krivicom. Ovaj prvobitni greh doveo je do toga da Duh sa Sekirom sam sebe nikada ne može smatrati potpuno nevinim i da bolje od drugih vidi podeljenost ljudske duše. Ukoliko treba pokazati neku emociju, Zagor je ne skriva. Gaji sumnju, okleva pre nego što nešto preduzme, ali je onda njegovo delovanje munjevito. I, za razliku od Teksa, ponekad gubi i pati.
Obojica su heroji, na strani su američkih urođenika. Teks je to na institucionalniji način, kao indijanski poglavica i agent; Zagor kao neka vrsta religijske ličnosti spremne da prolije krv za njih, što mu se često i događalo. Tipična priča o Teksu je „Samoubilački eskadron”, u kojoj ismeva neprijateljsku vojsku svojom maestralnom nadmoći strategije ratovanja. Tipična Zagorova priča je pak „Sloboda ili smrt”, u kojoj heroj ne može da prkosi istoriji i na korak je od lične žrtve. I u avanturi u koju ćete uskoro uroniti, zasnovanoj na stvarnim istorijskim događajima, Komanči se bore da prežive. A ovoga puta, na njihovoj strani će biti dva heroja!
