Pre nekoliko godina počeo sam da razmišljam o novoj priči o Zagoru, koju sam planirao da napišem za braću Esposito, pa sam se stoga posavetovao s Nandom. Pitao sam ga: „Kakvu avanturu biste želeli da crtate? S fantastičnim elementima ili nešto realistično? Smeštenu u šumu, ili na sneg, ili pored mora?” Nando je rekao kako bi najviše želeo povratak nekog starog neprijatelja. „Kog?”, pitao sam, a on je, na moje iznenađenje, odgovorio: „Ili Letećeg Manijaka ili Čoveka-Munju!” Obećao sam mu da ću razmisliti o tome. Već sutradan zvanično sam najavio da će se njih dvojica vratiti i udružiti snage.

Nastavi sa čitanjem

Epizode „Stiže Dampir” i „Istraživač noćnih mora” imaju izdavačku priču koju vredi detaljnije osmotriti. Naime, iako su ovo dve tesno povezane avanture, na kioscima su objavljene kao zasebni naslovi. Prvi deo priče pojavio se na stranicama Dilana Doga, dok je drugi deo, nedelju dana kasnije, osvanuo u Dampiru. Reč je o formuli često korišćenoj u američkom stripu, receptu koji Serđo Boneli editore nikada ranije nije praktikovao. Kako se rodila ideja za ovaj projekat? I kako je došlo do odluke da se on baš na ovaj način ponudi čitaocima?

Nastavi sa čitanjem

„Ali to je mitsko mesto, isto kao Utopija ili darkvudska šuma!”, reče Marti Šmeseru, svom prijatelju na umoru, kad ga je ovaj poslao u potragu za Avalonom (Biblioteka Marti Misterija, knjiga 3). I zaista, što se samog Martija tiče, dogodovštine takozvanog Duha sa Sekirom bile su plod mašte raznih autora, nesumnjivo hodočasnika puteva kojim se ređe ide, duž kojih su im se priviđale lijane usred Severne Amerike. Šta je važilo za Martija, važilo je i za bilo kog drugog Bonelijevog junaka. Naime, svaki od njih imao je svoj mali svet, prijatelje, neprijatelje, pustolovine i nije bilo nikakvih iskakanja iz šablona. Za razliku od, recimo, američkih Di-Si ili Marvel junaka, čiji su univerzumi često maltene incestuozno povezivani, pa se neretko događaju susreti različitih junaka ili gostovanja jednih kod drugih, to kod Bonelija nije bio slučaj decenijama.

Nastavi sa čitanjem

Nije sve tako crno. Ponešto je i u nijansama crne i crvene. Tako svet vidi izvesni Morgan Lost, jedan od vodećih lovaca na serijske ubice u Novom Heliopolisu. To je svet u kome se Drugi svetski rat nikada nije dogodio, ali su korporacije i birokratija svejedno zavladale. Ljudi su depresivni ili na ivici ludila, zločinci su televizijske zvezde. Jedna tragična noć promenila je vlasnika malog bioskopa u melanholičnog nesaničara i borca protiv kriminala. Ali sada je sve to prošlost. Posle nebrojenih avantura, Morgan Lost se preselio u London i skrasio sa suprugom. Nije srećan, ali živi mirno. Sve dok ne sretne Dilana Doga, istraživača noćnih mora…

Nastavi sa čitanjem

Petnaestog januara 1968. godine, na kioscima širom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, jedna mekokoričena sveska (čiju je naslovnu stranu, tik uz riknu, krasila upečatljiva vertikalna žuta traka) zasijala je kao rendžerska zvezda na žestokom suncu Divljeg zapada. Tog dana u istoriju domaće popularne kulture zlatnim slovima upisala se baš ta traka, simbol edicije koju je osmislio Mitar Milošević, glavni urednik Dnevnikovih zabavnih izdanja, još jedne u moru sličnih roto-svezaka u ponudi, za koju će se pak ispostaviti da je sa sobom donela revolucionarni duh.

Nastavi sa čitanjem

„Oprosti mi, Čiko, ali o tome ne samo da ne mogu da pričam, nego pokušavam sve da zaboravim!” Ovim rečima Zagor započinje otkrivanje svoje tragične prošlosti Čiku u epizodi „Zagor priča…”, upečatljivoj i inspirativnoj pustolovini, ključnom manifestu Zagorove drame, koju je napisao Gvido Nolita alijas Serđo Boneli. Inspirisani njihovim remek-delom o nastajanju darkvudskog junaka, Mauro Laurenti i moja malenkost „Pravdu Skitnice Ficija” posvećujemo Noliti i Galijenu Feriju.

Nastavi sa čitanjem

Zdravo, Anđelo. „Nijedan čovek nije ostrvo”, pisao je pesnik Džon Don. Ali od danas – jedna žena jeste! Devojka koja gola leži u okeanu jedna je od najosetljivijih a najupečatljivijih scena u Dilanu Dogu. A to nije jedina grafička ludost u broju 400. Kako si pristupio radu na jednom tako vizionarskom i raskošnom delu, sastavljenom od međusobno suprotstavljenih komadića isprepletanih s nadrealnom, anarhičnom nonšalancijom?

Na jedini mogući način: delimično sam bio upoznat sa sinopsisom, a scenario sam dobijao malo-pomalo, i zato sam se naprosto prepustio struji da me ponese, sledeći tok događaja. Osećao sam se kao tajni putnik na Dilanovoj galiji, koja plovi u pravcu nepoznate sudbine, ukrštajući tu i tamo svoj put s nekim od stalnih tema i košmara iz opusa serijala.

Nastavi sa čitanjem

Kada sam bio nekih dvadeset i kusur godina mlađi, reč restart, ili, modernije, reboot, nije nužno značila nešto negativno. Studiraš pet godina medicinu, shvatiš da ne ide, pa udariš restart i upišeš, šta znam, istoriju umetnosti. Zaglavi ti kompjuter, CTRL+ALT+DEL, problem rešen. Odeš u inostranstvo, ne snađeš se, dođeš nazad u Srbiju, kreneš iz početka. Restart kao večita nada u bolje sutra.

Nastavi sa čitanjem

Bilo mi je desetak godina kada sam, u letnjem bioskopu negde na moru, odgledao film Buck and the Preacher (distributerski prevod – „Crna karavana”), sa tada aktuelnim crnačkim zvezdama Sidnijem Poatjeom i Harijem Belafonteom. Iako sam gladno gutao sve što je imalo veze sa Divljim zapadom, shvatio sam da se taj film razlikuje od većine drugih vesterna: bavio se crncima koji su pokušavali da sa svojom skromnom imovinom stignu od jednog do drugog mesta negde u Americi: herojskim vođom njihovog karavana (Poatje), sitnim prevarantom koji je glumio propovednika (Belafonte) i zlobnim belcima koji su ih proganjali i želeli da ih pobiju.

Nastavi sa čitanjem

Izdavačka epopeja o Teksu Vileru zapravo je klasična priča o Ružnom Pačetu. Kao što legenda kaže, on se prvi put sreo sa svojim italijanskim čitaocima u četvrtak, poslednjeg septembarskog dana 1948. godine, kao junak mračne prošlosti i ne preterano svetle budućnosti, s obzirom na to da su njegovi tvorci više nade polagali u drugi strip na kome su istovremeno radili.

Nastavi sa čitanjem