Pročitali ste već sve o prva dva susreta Martija Misterije i Nejtana Nevera, znate da je kopija Martijevog mozga završila u robotskom telu u dalekoj Nejtanovoj budućnosti, dopalo vam se kako je Antonio Sera u prvoj priči uklopio ovaj team up u Zlatnoj seriji #40: „Zatočenik budućnosti”, dopao vam se spektakl povratka Atlantide koji je Stefano Vijeti priredio u Zlatnoj seriji #46: „Večiti rat” (ili pak smatrate da je scenarista u drugoj polovini ove obećavajuće priče malo pogubio konce), i mislite da znate šta možete da očekujete od Vinčenca Berete i sveske koju držite u rukama: malo misterija, malo akcije, malo sete za starim, boljim danima.
Grešite.
Za sve su krivi Mikele Meda, Antonio Sera i Bepi Vinja, kreatori Nejtana Nevera. Naime, „banda sa Sardinije”, i pored katkad bolesno detaljne razrade sveta ovog lika, nikada se nije potrudila da čitaocima pokaže njegovu mapu. Kako izgleda svet posle Velike Katastrofe iz 2024. pojma nemamo. Deo Amerike je preživeo, deo Japana je tu, malko Južne Amerike, Venecija je pod vodom, i to je to. Ostatak? Ne zna se. Bereta je rešio da se poigra sa time. Šalje Martija da traži svoj grob u Njujorku, koji je duboko pod vodom. Pokazuje nam Sidnej koji je zaleđen i piramide usred džungle. I usred svega toga, Marti nam saopštava jednu nemoguću činjenicu: da Zemlja, kakva je u Nejtanovo doba, u stvari ne može da postoji. Naime, Velika Katastrofa nije mogla tako brzo da se smiri, a da načini toliku štetu. Samim tim, nešto je uticalo na Zemlju i sačuvalo čovečanstvo. A sve je to na neki način povezano sa bazom „Drugde”. I tako Bereta počinje priču totalnim potkopavanjem Nejtanovog sveta. Mudar potez? Svakako je zadobio našu pažnju.
Za sve su krivi Mikele Meda, Antonio Sera i Bepi Vinja, kreatori Nejtana Nevera. Naime, „banda sa Sardinije”, i pored katkad bolesno detaljne razrade sveta ovog lika, nikada se nije potrudila da čitaocima pokaže njegovu mapu. Kako izgleda svet posle Velike Katastrofe iz 2024. pojma nemamo. Deo Amerike je preživeo, deo Japana je tu, malko Južne Amerike, Venecija je pod vodom, i to je to. Ostatak? Ne zna se. Bereta je rešio da se poigra sa time. Šalje Martija da traži svoj grob u Njujorku, koji je duboko pod vodom. Pokazuje nam Sidnej koji je zaleđen i piramide usred džungle. I usred svega toga, Marti nam saopštava jednu nemoguću činjenicu: da Zemlja, kakva je u Nejtanovo doba, u stvari ne može da postoji. Naime, Velika Katastrofa nije mogla tako brzo da se smiri, a da načini toliku štetu. Samim tim, nešto je uticalo na Zemlju i sačuvalo čovečanstvo. A sve je to na neki način povezano sa bazom „Drugde”. I tako Bereta počinje priču totalnim potkopavanjem Nejtanovog sveta. Mudar potez? Svakako je zadobio našu pažnju.
I sačuvaće je kroz neverovatnih 240 strana ove sveske. Bereta u ovu priču uvodi magiju, tajna oružja iz Mua, opsednute kompjutere, monstrume iz paralelnih dimenzija, apstraktne vrtove evolucije i još sto čuda, i to mu solidno ide. Scenarista je, naime, pribegao malom ali genijalnom triku. Nije nam pružio razlike između glavnih likova samo na osnovu njihovog ponašanja. Cela priča se odvija kao flešbek – čisteći fajlove stare Agencije Alfa (ova epizoda je izašla posle sage „Alfa”, u kojoj Nejtan i ekipa saznaju da je njima sve vreme manipulisao tajanstveni kriminalac Mister Alfa, što dovodi do pogibije njihovog šefa Rajzera i uništenja stare zgrade Alfe), agenti Legs Viver i Link nailaze na Martijev izveštaj o celoj avanturi i počinju da ga čitaju. Onda tačno na polovini priče ulazi Nejtan i kaže im da će im on prepričati ostatak. Otprilike u tom momentu, priča koja je do tada bila u klasičnom DSČM stilu – gomila misterija, humor, preeeeeviše Martijevih monologa, flešbekovi unutar flešbekova – odlazi bestraga, zapada u surovu akciju, melanholiju, moralne dileme i sve skupa, standardan neverijanski bedak. Bereta nam na taj način ne priča samo o razlikama u likovima, već i o razlikama u pristupu naracije kod njih, kao i o razlici o pričama kroz koje prolaze. Tako u prvom delu imamo Nejtana koji se komično nervira što, posle Atlantide, sada i Mu pokušava da se vrati iz prošlosti i uništi svet. A s druge strane, u drugom delu imamo introspektivnog Martija koji raspravlja o tome da li kao robot uopšte može imati dušu. Nije ni čudo što u prvoj polovini imamo velike misterije, kako je Zemlja preživela i slično, a u drugom imamo… pa, nećemo vam otkriti, moraćete da pročitate. Beretin trik je interesantan, ali i veoma efektivan.
Međutim, taj kontrast čini „Tajnu baze ’Drugde’” neočekivano mračnom pričom za jednu Bonelijevu avanturu, a kamoli za team up, u kojoj dobre ideje propadaju, dobri ljudi ginu zbog gluposti i jedini tračak nade je to što ipak i dalje preživljavamo, uprkos svemu. Ko je čitao pre dve godine objavljenog Martija Misteriju #62: „Filozofsko drvo” (a ko nije, toplo preporučujemo da to učini, jer je reč o odličnoj priči), zna da Bereta ne beži ni od mračnih tema ni od filozofije u svojim scenarijima i „Tajna baze ’Drugde’” može se čitati i kao elegična meditacija o nestalnosti i prolaznosti ljudskog bivstvovanja u haotičnom i hladnom univerzumu.
Barem dok i mi ne stignemo do sopstvenog Vrta evolucije.