Postoji jedna stvar koja se često ponavlja kada se priča o junacima stripova: ne bi nas oni toliko impresionirali da nisu imali neprijatelje istog kalibra, spremne da ih izazovu na svakom koraku. Kako bi se šampioni istakli u svetu gde nema kontrateže koja ih gura do granica, koja ih forsira da stanu na crtu i dokažu kakvog su kova. Podrazumeva se da niko od nas ne bi čitao pustolovine superjunaka što nema nijednog neprijatelja sa kojim bi se sukobio: bili bi „supernezaposleni”, da se našalimo malo. Što su neprijatelji snažniji, podmukliji i nepredvidljiviji, podvizi heroja koji se s njima mora suočiti sve više rastu. Ovo važi za superheroje isto koliko i za čuvene protagoniste iz književnosti: Eneja ne bi bio to što jeste bez Turnoa, Šerlok Holms bez Morijartija bio bi samo briljantni detektiv bez adekvatne potvrde toga, a čak ni Hari Poter nikad ne bi imao priliku da demonstrira svoju hrabrost bez Voldemora.
Zagor je definitivno dostigao i prestigao šezdeset godina izdavačkog života takođe zahvaljujući svojim neprijateljima, čije horde čine mikrokosmos dobro osmišljenih likova: upravo su sve one bitke koje je vodio protiv njih stvorile i održale legendu o njemu. Stoga nije slučajnost što čitaoci uvek traže povratak najtežih protivnika, s obzirom na to da poteškoće koje savladavaju u njima bude emocije i adrenalin.
Neprijateljska motivacija
Nolita je bio jedan od prvih scenarista stripova, u kontekstu narativnog kanona i tradicije, koji je potegao pitanje imaju li i negativci, čak i onda kada je reč o čudovišnim stvorenjima, pravo na sažaljevanje. Kako biste se uverili u ovu tvrdnju, biće dovoljno da pročitate epizode „Vukodlak”, „Tajanstvene vode” i „Stravičnu magiju”, u kojima se vukodlak, Stvorenje iz Crne lagune i Čovek-Tigar na kraju ispostavljaju više žrtvama negoli dželatima, ili finale priče o Kapetanu Zmiji, kome Zagor priznaje čast oružja. Kada je Serđo Boneli 1975. godine stvorio svog antijunaka Mister Noa, pisao je stripove u kojima je prepoznavanje neprijatelja bilo prilično teško. Spoznaja odakle vreba zlo postala je izazov za čitaoca. Zločinci bi često bili vešto maskirani, a tek bi se kasnije tokom priče razotkrili kao ono što zaista jesu. Njihova bitka mogla je ponekad biti podeljena, ali njihove metode nikad. Postoje negativci koji se bore kako bi odbranili svoje principe, ma koliko oni bili pogrešni, jer u njih silno veruju. Sve u svemu, bez obzira na to koliko raspravljali i osvrtali se na razloge što stoje iza prirode neprijatelja, veliki suparnici slepo slede svoje ciljeve podržani i vođeni motivacijom koju je ne samo legitimno već i preporučljivo istražiti (kako bismo im se bolje suprotstavili). Ponekad, kao što je slučaj sa čudovištima, potezi negativaca vučeni su samo usled zaslepljujućeg ludila ili zverskog besa koji ih objašnjava.
Supermajk, međutim, nije uobičajeni negativac iz stripova vođen željom za moći ili osvetom. Baš suprotno, on je mnogo kompleksniji protivnik, nemoguće ga je etiketirati. Nije inherentno zao, ne rukovodi se nekim perverznim ideologijama, niti ga zanimaju novac ili moć. Njegov izazov je sebična, nezaustavljiva želja za dokazivanjem samom sebi i čitavom svetu kako je najbolji na svakom polju u kom se takmiči. Supermajk je briljantan i sposoban, poseduje urođeni talenat za sve u čemu izabere da se oproba: flautu svira kao virtuoz, vunicu plete veštinom umešne bake, a revolveraše izaziva na dvoboje kao iskusni strelac. Ono što mu manjka jesu moral, empatija i osećaj za pravičnost, osobine koje pak karakterišu Patrika Vajldinga, alijas Zagora. I upravo te manjkavosti čine Supermajka opasnim neprijateljem: pokreće ga isključivo sopstveni ego, spreman da učini sve kako bi dokazao svoju superiornost, čak i kada to podrazumeva otvoreno izazivanje Zagora, gospodara Darkvuda.
Ovim rečima predstavio je samoga sebe: „Sve što treba da uradim jeste da odlučim da naučim nešto i u kratkom vremenskom roku postaću apsolutni broj jedan. Verujte mi: ja sam super tip!” Međutim, hvalisavac je neko ko se često hvali talentima koje ne poseduje, besramnik koji veruje da je ko zna šta onda kad to nije. S druge strane, Majk Gordon zaista jeste „super”. Uzima flautu i svira uvertiru Betovenovoj „Leonori” kao vrsni instrumentalista, sreće staricu koja plete i pruža joj savet na koji način je najbolje da nastavi sa štrikanjem. Potom stvari postaju komplikovanije, jer pred opasnim revolverašem veruje kako mora da dokaže (više sebi nego ostatku sveta) da je brži od njega u potezanju kolta. I budući da mu Zagor ne dopušta da nastavi s tim, eto novog izazova: poraziti gospodara Darkvuda na njegovom terenu, zbaciti ga sa trona i pred svima demonstrirati superiornost. Zar je obični hvalisavac poput njega zaista neprijatelj? Neko ko se ne bori ni za kakav ideal, pa čak ni onaj (uobičajen za mnoge razbojnike) da se obogati na račun drugih i živi u izobilju? Ukoliko ovo upitate iskusne ljubitelje Zagora, svi će vam uglas reći: „Da!”, i to bez oklevanja – on je stvarno neprijatelj. Ne samo zbog toga što preispituje nepobedivost Duha sa Sekirom već i zato što pre svega rizikuje ugrožavanje i urušavanje njegovog lika, temelje na kojima se zasniva junakova uloga mirotvorca. Uloga do koje Majku Gordonu nije naročito stalo: ne namerava on da zauzme njegovo mesto kako bi zagovarao i sprovodio u delo neke drugačije ideale. Zagor je samo još jedan protivnik kog mora poraziti, poput boksera koji se u ringu nađe oči u oči sa pretendentom na titulu. Činjenica da je Patrik Vajlding šampion, samim tim i prilično težak rival, samo još više golica plavušanov egoizam.
Junak u nevolji
U intervjuu objavljenom 1990. godine u fanzinu Kolecionare Serđo Boneli je izjavio: „Besmisleno je poricati da svi junaci pre ili kasnije dobiju primedbu kako uvek pobeđuju, da ih niko nikada nije porazio i tako dalje. Tada pomislim kako bi trebalo da imaju opakijeg antagonistu, a kako bi to postigli, najlakše je stvoriti lik koji identično radi stvari kao Zagor. Tada mi je pala na pamet ideja o nekome ko bi Zagoru stao na put.” Ukratko, Supermajk je rođen 1975. godine kako bi Duha sa Sekirom na najsenzacionalniji način doveo u nepriliku, odnosno sabotirao njegovu harizmu i autoritet, nakon što bi uspeo da mu zada i nekoliko udaraca iznad i ispod pojasa. Nolita se zapravo uvek starao da Zagorove borbe budu ovenčane mukom. Tako da ipak nije tačno kako junake „niko nije porazio”, ili to bar nije istina u Zagorovom slučaju, izgrađenom precizno na činjenici da pobeđuje zahvaljujući sopstvenoj patnji. Luka Rafali je o ovoj temi rekao: „Boneli je svog Zagora stavljao u izuzetno ekstremne poteškoće. Uvek je davao sve od sebe da Zagor ne ostavi utisak nepobedivog ili nenadmašnog. Ko bi mogao da zaboravi scenu u kojoj je vezan za stub Kajova, izmučen beskonačnim ranama na telu?” Dodajmo tom primeru i slike prikazane na mnogim naslovnim ilustracijama na kojima je junak prikazan krvav, iscrpljen, u pocepanoj odeći ili okovan lancima. U tome se Zagor razlikuje od Teksa, koji je pak uvek prikazivan granitnijim, nerđajućim. Nije slučajnost što su sve priče o Noćnom Orlu koje je Nolita napisao upravo one u kojima vidimo rendžera kako je obliven hladnim znojem, suočen s dramatičnim situacijama ili sa dužom bradom nakon bezbroj dana marširanja kroz pustinju, čineći ga samim tim ranjivijim i ljudskijim.
Prvo Supermajkovo pojavljivanje datira, dakle, iz 1975. godine i priče nazvane „Zagor protiv Supermajka”. Tom prilikom, Majk Gordon se predstavio kao protivnik odlučan u nameri da zbaci Zagora sa trona, ne kako bi pokorio Darkvud ili eksploatisao njegove resurse već jednostavno kako bi dokazao da je bolji, jači, vredniji poštovanja. I nije sve ostalo samo na rečima: Supermajk je organizovao pravi izazov podeljen na različite fizičke testove izdržljivosti, sve u nameri da ponizi Zagora pred svima. U toj prvoj priči, Zagor je na kraju konačno uspeo da ga nadvlada, ali ne bez poteškoća i ne bez plaćanja cene u vidu napora i poniženja. Tu se još jednom vidi koliko je Nolita oduvek insistirao na tome da se Zagorove pobede moraju mukotrpno osvojiti, da se za njih mora žrtvovati, te da se moraju zaslužiti. Tako je bilo i u ovoj priči, jednoj od čitaocima najomiljenijih upravo zbog osećaja čovečnosti i ranjivosti koja pršti iz glavnog junaka.
Godine su prolazile, a Supermajkov lik ostao je ugraviran u srcima čitalaca toliko duboko da su zahtevi za njegovim vraćanjem bili brojni i konstantni. Nakon tog prvog pojavljivanja, Zagorovi fanovi nastavili su da traže nove stripove gde bi videli protivnika podjednako fascinantnog koliko i nemilosrdnog. Želja im se obistinila 1984. godine kada se Supermajk vratio u priči koju je napisao Alfredo Kasteli i nacrtao, kao i prvu, Galijeno Feri.
Rekordna priča
Ali tek 2024. godine, dakle čitavih četrdeset godina nakon svog poslednjeg pojavljivanja, Supermajk se vratio u sagi za koju se ispostavilo da je najduža priča u čitavom serijalu Zagor. „Supermajk!” je priča kojom smo moja malenkost (kao scenarista) i Marko Verni (kao crtač) oborili rekord broja stranica, koji je ranije pripadao Ticijanu Sklaviju i Galijenu Feriju. Njihova priča „Demon ludila” iz 1988. godine broji 513 tabli. Ova pred vama ima ih 518. Ipak, to nije najduža priča u izdavačkoj kući Boneli, budući da titula pripada Gvidu Noliti i Guljelmu Leteriju za „Ljude-jaguare”, Teksovu pustolovinu iz 1993. na neverovatnih 586 strana.
Verni za mene nije samo izuzetan umetnik već i dragoceni saradnik, u stanju da pruži savete i sugestije koji su pomogli prilikom oblikovanja priče. Table Marka Vernija uspevaju izuzetno efikasno da prenesu intenzitet ovog okršaja. Akcione scene pune dinamike i tenzije smenjuju se sa refleksivnim trenucima, u kojima se ogleda čitava dubina sukoba dvojice protagonista. Vernijev potez, veran klasičnom stilu Galijena Ferija, savršeno uspeva da udahne novi život Supermajku, čineći ga nezaboravnim protivnikom, kako u ekspresijama tokom izazova, tako i u retkim prilikama u kojima možemo nazreti pukotinu u njegovom nepokolebljivom sampouzdanju.
Ova pustolovina takođe pokušava da pruži neka objašnjenja o svemu onome što je ostalo nerazjašnjeno nakon priče Alfreda Kastelija, kome smo je Marko Verni i ja posvetili. Pokušali smo da proširimo dubinu oko događaja i likova. Priča koju ćete uskoro pročitati bila je naporan poduhvat u koji sam srećan što sam se upustio (ali teško da ću poželeti da ga ponovim), dodatno otežan velikim očekivanjima stvorenim tokom četrdesetogodišnjeg iščekivanja. Marko Verni i ja poželeli smo da vratimo Supermajka originalnim Nolitinim osobinama, polazeći od pretpostavke da Majk Gordon nije trebalo da bude sveobuhvatni negativac, niti nemilosrdni ubica, već neko ko čini zlo dajući veći značaj ugađanju sopstvenom neizmernom narcisizmu nego posledicama po živote ostalih. Budimo realni: u prvom izazovu, onom iz 1975. godine, Zagorova pobeda nije bila baš kristalno čista. Zagor je pobeđen u kategorijama streljaštva, dizanja tegova, izdržljivosti pod vodom. Pobeđuje „samo” u borbi protiv pume i suočavanju sa zmijom, a briljira u trci zbog toga što je Majk Gordon posrnuo. Konačna, sedma runda, samim tim što se odigrala, uspostavlja solidno nerešen rezultat, kao kada dva fudbalska tima reše utakmicu penalima. Praktično gledano, Supermajk ima sva prava da zahteva revanš.
Tokom pisanja avanture iz 2024. preda mnom je bio poduhvat postavljanja šest testova drugačijih od onih koje je zamislio Gvido Nolita (ali koji bi se mogli sprovesti bez pripreme terena za takmičenje) i osmišljavanja onih u kojima bi pobednik bio Zagor i onih u kojima bi mogao da pobedi Supermajk. I ovom prilikom Majk Gordon opravdao je glas koji ga bije, uposlivši sav svoj talenat i ambiciju u nameri da sruši Zagora sa njegovog položaja zaštitnika Darkvuda. I ponovo je naš junak morao da se suoči sa serijom iscrpljujućih testova, na takmičenju koje je sve držalo u neizvesnosti do poslednjeg trena.
Evo jedne anegdote za kraj… Rekordna priča od 518 tabli zapravo je još duža. Štaviše, počeli smo je prvobitnim gegom od 25 stranica, u kom se Čiko obreo na Olimpijskim igrama organizovanim u gradu koji naseljavaju sve sami sportisti. Taj geg bio bi savršen kao uvod u takmičenje između Zagora i Supermajka poput pravih olimpijaca. Međutim, kada je 2021. odlučeno da ćemo povodom šezdesete godišnjice od pokretanja serijala objaviti izdanje posvećeno Čiku („Idemo ponovo, Čiko”), izvukao sam table koje je Verni već nacrtao, dopisao još 15 i tako ga razvukao na 40 strana, kako bi funkcionisao kao jedna od tri celine tog Specijala. Kada je sve bilo gotovo, ponovo sam napisao početak pustolovina sa Supermajkom, smislivši drugačiji i kraći geg. Kada bismo dodali 25 oduzetih i drugačije iskorišćenih tabli na postojećih 518, došli bismo do brojke od 543.
Nadam se da će ova duga avantura, rezultat višemesečnog strastvenog rada, uspeti da uzbudi i uvuče čitaoce onoliko koliko je uzbudila i uvukla Marka i mene dok smo je stvarali. Obojica smo veoma srećni zbog toga što je Veseli četvrtak, naš izdavač iz Srbije, odlučio da objedini tako dugu priču u ovo fenomenalno tvrdokoričeno izdanje. Ovakav pristup naročito nas raduje zbog činjenice da, čim je uredništvo donelo jednu toliko hrabru i rizičnu odluku, svedoči o velikom interesovanju publike za naš strip i veliku ljubav Srba prema junaku iz Darkvuda.
Uživajte u čitanju!
