Lepo zvuči, ali lakše reći no učiniti. Teško je naterati se i da počnemo nešto sasvim novo, kamoli da resetujemo staro. Ljubavne veze su klasičan primer – tepih pod kojim se nataložilo svašta rizikuje da se zapali o luster, koji dodiruje grbinom na sebi. Početi ponovo znači priznati da smo ono što imamo (skoro) sasvim pokvarili, što je već žestoko bolna spoznaja; znači i biti sposoban da u sećanje uopšte prizoveš kako je tačno izgledalo dok je bilo dobro. Vratiti sebe u stanje kad su čula bila istinski živa, a sva iskustva nova. Trideset pet godina kasnije, naša veza s Dilanom Dogom je taman takva: kako vratiti njega kad ni sami nismo oni klinci kojima Sklavi, osim obilja hororičnog krvopljusa, servira čitav jedan drugačiji pogled na svet, život, smrt, ljude (i čudovišta). Ima taj dirljivi a dostojanstveni osvrt scenariste Alesandra Bilote, onamo u knjizi „Dilan Dog – Dnevnik”, kada govori kako je jednoga dana naprosto shvatio da je sada stariji od svog najdražeg junaka, te kako mu ovaj više nije sagovornik-svetionik. Onaj što zna više od nas i ume da nas zamisli, pa i uplaši. Slično žalosno kao što je veliki Maks Bunker postao jedan od starčića koje je čitavog života tako slasno karikirao u svojim scenarijima, onih s bunovnim kružićima oko glave (ne znaju šta pričaju, ali su još radi da ušićare) – Dilan je postao zombi nalik onima koje je decenijama tamanio. Sopstveni nemrtvi leš od serijala, čiji otac više nema volje za istinski vaskrsavajuće eksperimente. I taman kad su sve la… ehm, galije (po)tonule, pojavljuje se Novoksabaras u liku Roberta Rekionija, isprva hvaljenog scenariste, potom i urednika.
Obećava se zemljotres: Dilanov svet će se pretumbati naglavačke, vratiće se rode s plodonosnim idejama u smotuljku. „Usudite se”, kaže novi kormilar u pismu svojoj posadi; svi će amovi pasti, sve ono hrabro što se nije smelo sada će se smeti; isplovićemo. Čitaoci: mahom ushićeni. Vide i oni da se onako više ne može. Konzervativci negoduju; valjda im se čita još sto priča u kojima nastane zez u birokratskom paklu ili Smrt izjavi da joj je dosadno, pa napravi neku kerefeku na relaciji „ko živ – ko mrtav”, ili dođe još jedan jubilarac gde saznamo nešto (ne)bitno o Dilanovoj prošlosti. Oni najoprezniji, međutim, tiho strepe u stilu „hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj”. Jer, naposletku, ako galija ima novog kapetana – to ne mora da menja činjenicu njene simbolike u serijalu i kuda ona obično vodi svoje ukrcanike. Start pompezne renesanse pomalo je trapav: zatečene priče dodatno se uređuju i dopisuju, budu bolje ali nas ne preture sa stolice; kad napokon stignemo do onih potpuno novih, kaže nam se da je i to tek zagrevanje za pravu stvar: ciklus „Meteor”, kojim ćemo stići do broja 400; ali čekajte, čekajte, pravo ludilo ide tek posle – u autorskom šestodelnom nizu pod nazivom „Dilan Dog 666”, koji piše Rekioni lično. „Da vidimo i to čudo”, nervozno škrguće zubima obožavalačka publika, već umorna od marketinga koji, u najboljem (najgorem?) maniru politikanata, stalno veli da će biti bolje za jedno tri godine. Pa hoće li?
Kucnuo je čas da saznamo. U luksuznom dvotomnom izdanju, na uvećanom formatu, „Dilan Dog 666” je pred vama. I opet se postavlja pitanje: vredi li?
O da, vredi. Čitaoci će se u to uveriti već i laganim prelistavanjem: obojene epizode za posebne prilike više nisu nikakva ekskluziva (dođavola, sad imamo čak i zasebnu ediciju u koloru), ali stara dobra crnobela magija – ukoliko podrazumeva povratak stvarne nadahnutosti crtača – e to već jeste nešto što nas teleportuje u zlatno doba serijala. Većinski deo posla obavio je Korado Roi, koji nas je onomad, kao klince, najviše i prestrašio atmosferom svog crteža, nekako najhororskijeg. S godinama, manir se zadržao, ali je prešao u rutinisanje; njegov mini-serijal Ut nedavno nas je podsetio kako to može da izgleda kada autor vaistinu zapne iz sve snage.
Rekioni, poznat po tome što ume da izvuče najbolje iz likovnih saboraca, ovde je angažovao tog Roija, stravičnog i veličanstvenog, koji ne proklinje dan kad mu je stigao scenario za još jednu priču koju niko neće zapamtiti (šalim se, čovek verovatno ne proklinje, naprosto je radio i dostavljao svoju svakako iznatprosečnu korektnost – ali tek korektnost – u godinama tokom kojih se čitava redakcija više bavila ispunjavanjem norme no sadržajem). Pa onda Nikola Mari, sledeći u nizu crtača slavnih takođe po izuzetno mračnom štimungu, koji momentalno priziva i uspostavlja matični žanr Dilana Doga.
A tu su i maestralni Pontreli, Đerazi i Dosena, relativno novi ljudi u kreativnom timu istraživača noćnih mora; njihovi stilovi praktično su suprotni: čist kod prvog, maksimalno isklesan na suštinu (ali ovde neuporedivo precizniji no ranije), sav u „drhtavim” linijama kod drugog, s dupke nakrcanim (a opet jasnim) kadrovima, te maltene underground u slučaju trećeg. Teško ćete, zato, naći ma i jednog poklonika ovog stripa koji se ne slaže s utiskom da se „revolucija” još kako oseća na grafičkom planu: tu kao da se svaki vid otaljavanja zabranio pod pretnjom bazukom, ili u najmanju ruku premeštanjem na druge serijale. Stvar se poprilično utegla, i samo ozbiljan zlonamernik može svedočiti na sudu protiv ovog praznika za zenice: Dilan Dog je danas vizuelno bolji nego decenijama unazad (izuzimajući poneki svetli izuzetak – a i ti su mahom bili pod Rekionijevom palicom). U rukama držite jedan od vrhunaca tog pregalaštva.
Ovo nam pokazuje još nešto: šta crtački tim zapravo može kada mu se ukaže poverenje – kada se, to jest, pripovedač seti koja je ovo uopšte forma. Neverovatno je koliko ima scenarista, čak dobrih, koji zaboravljaju na ono što se naprosto zove vizuelno pripovedanje. Strip nije tek ilustrovana priča, on je i priča u slikama; radnja se, zaboga, može i prikazati. Dilana su minulih decenija u ćošak kadra više saterivali oblačići koji kipte od količine teksta nego sve silne stotine vampira. Ljudi kojima su reči posao umeju da zaborave snagu tišine. „Režiranje” priče, sloboda u kadriranju, čak čitave neme table – sve je to krasilo Rekionijev pristup i pre no što se latio poduhvata da samostalno (pokuša da) izgura vaspostavljanje detektiva od košmara kroz šest vezanih epizoda.
A kakve su same priče i šta je sve u njih stalo – tema je koja zaslužuje pomnije razmatranje. O tome ćemo, zato, pričati u predgovoru drugom tomu. Sada se, što bi sam Rekioni rekao u uvodnoj reči za kolekcionarsko izdanje Arđentovog „Dubokog crnila”, svetla u bioskopskoj sali gase.
Neka film (ponovo) počne…