Braća Esposito i ja smo maltene vršnjaci: Nando je rođen 1961, Denizio 1964, a ja 1962. godine. Sva trojica smo planinska deca: dvojica Esposita su iz Kuvea, mestašceta na Alpima u francuskom delu Švajcarske, a ja iz San Marčela, sela u okrugu Pistoja na Apeninima. Stasavali smo čitajući iste stvari: Nando mi je rekao kako su, iako su živeli izvan Italije, redovno nabavljali epizode Zagora zajedno s francuskim stripovima, a ja sam se uvek silno radovao objavljivanju novih epizoda svojih omiljenih junaka, među kojima je najomiljeniji svakako bio Duh sa Sekirom. Potom smo se i Espositovci i ja spustili s visina i preselili u ravnicu, prateći naše porodice. Ja u Firencu, oni u Fođu. I u godinama kada počinjete da razmišljate o tome šta ćete biti kad odrastete, oni su kao i ja shvatili da prosto moramo dati oduška onome što smo osećali, želji da se izrazimo i pripovedamo priče. Nando i Denizio imali su želju da postanu slikari i vežbali su slušajući savete porodičnog prijatelja, a ja sam sanjao o tome da postanem pisac i provodio sam dane kucajući kratke priče na pisaćoj mašini koju mi je poklonio otac. Onda smo i Espositovci i ja shvatili da je naše talente bolje razvijati na drugačiji način – slično prvobitnim snovima, ali ipak drugačije. Želeli smo da postanemo autori stripova i odlučili da sve ostalo zanemarimo. Tako smo nakon završene srednje škole (ja gimnaziju, oni umetničku) počeli da iskušavamo sreću u lokalnim novinama, sarađujući s raznim udruženjima, objavljujući koješta po fanzinima i raznim drugim ne naročito tiražnim časopisima, koji su nam pomogli da napravimo prve korake, uvek pod nadzorom autora koje smo najviše cenili. Premda smo se divili mnogim umetnicima (kako onim iz francusko-belgijske škole, tako i italijanskim striparima), za svu trojicu je na kraju referentna tačka bila Bonelijeva redakcija, iz koje su nam autori poput Alfreda Kastelija (tog vulkana stripske kreativnosti i svestranosti), pod različitim okolnostima, ali otprilike u istom periodu rado davali dobre savete. Ti saveti su nam bili toliko dragoceni da smo posle raznoraznih testova sva trojica (iako se još uvek nismo poznavali) 1989. godine dobili priliku da radimo za izdavača iz ulice Via Buonaroti. Meni su dali da napišem priču o Zagoru, a Espositovcima da nacrtaju priču o Martiju Misteriji. Kada sam video njihove prve table, činilo mi se neverovatnim da je reč o njihovom debitantskom delu. Ti radovi su bili toliko dobri da sam bio ubeđen kako je reč o prekaljenim profesionalcima. Nisam mogao da poverujem da su i oni, poput mene, obične novajlije. Kada su potom prešli na Nejtana Nevera, divio sam im se samo još više, a njihov Specijal „Duhovi u Veneciji” bila mi je jedna od najlepše nacrtanih priča i odmah sam uvideo da je reč o nečemu posebnom. Moje mišljenje su očigledno delili i ljudi iz Mondadorija, koji su je kasnije objavili u tvrdokoričenom izdanju u boji. Zatim je u maju 1992. godine u Luganu organizovana izložba posvećena upravo Nejtanu Neveru, na koju sam pozvan da kao jedan od osnivača predstavim časopis Dajm pres, čiji je prvi broj bio objavljen baš tog meseca. Tada sam upoznao i dvojicu nasmejanih mladića koji su mi se predstavili kao verni i strastveni Zagorovi čitaoci. To su bili upravo Nando i Denizio Esposito. Neizbežno, shvativši da sva trojica bolujemo od zagorovštine (bolesti kojoj nema leka), u nama se rodila želja za saradnjom. Moralo je proći neko vreme, ali dva brata su toliko dosađivala Serđu Boneliju (Zagorovom tvorcu, jelte) da su ga na kraju ubedili da im dodeli njihovu prvu priču o Duhu sa Sekirom. Privilegiju i sreću da tu priču napišem imao sam ja. U radu s njima, odmah sam shvatio od čega su sazdani: nisu crtali samo da bi otaljali posao, već su želeli da učestvuju u osmišljavanju scena, predlažući rešenja koja bi najviše voleli da crtaju. Bili su pedantni i tačni u realizaciji, ali tek nakon što bi bili potpuno sigurni u ono što se od njih traži; spremni da ukažu na neki neuverljiv detalj u scenariju, ali i da se uzbude zbog scene napisane po njihovom ukusu. Pre svega, to su ljudi kojima Zagor nije tek tamo neki junak, već ikona u čiju se službu treba staviti. Bio sam prezadovoljan našom saradnjom, do te mere da sam insistirao da braća Esposito odmah nakon prve započnu rad na još jednoj priči. I bi tako, pa mi stoga ostaje samo da se nadam kako ću još dugo raditi sa njima, budući da Nando i Denizio u sebi nose isti unutrašnji plamen kao ja i sa mnom dele strast prema onome što radimo.
