Zagor, horor priča

Pre Martija Misterije, mnogo pre Dilana Doga, bio je – Zagor!

U vreme kad su na ovim prostorima postojala samo dva televizijska kanala, a horor filmovi se na njima prikazivali svake prestupne godine, u ciklusima od po 4-5 komada, i kada strave i užasa nije bilo ni u kom obliku ni u knjižarama ni na trafikama – jedan junak se svaki čas borio sa čudovištima, vampirima, zombijima, mutantima i kreaturama svih vrsta, na radost ljubitelja strave. Naravno – Zagor.

Istina, imali su i drugi Bonelijevi junaci povremene izlete u fantastično: čak i smrtno ozbiljni Teks upustio se u nekoliko fanta-horor epizoda i, paradoksalno, upravo prema jednoj od tih, za njega netipičnih, napravljen je jedini film o njemu (Tex e il signore degli abissi, 1985). Ali ljubitelje horora nisu zanimali okršaji sa preprodavcima vatrene vode i oružja, sa bundžijama među indijanskim plemenima, sa pljačkašima banaka i zlim veleposednicima koji preko bandita drže u šaci čitav grad i kinje okolne dobrodušne stočare i farmere. Sva ta konvencionalna kaubojština služila je samo za ubijanje vremena dok ne dođe ono pravo: epizode koje su često nosile podnaslov „fantastična priča”.

Jedino kod Zagora nije bilo potrebe za tim podnaslovom, pa se s vremenom i izgubio. Iako se i ovaj junak ponekad baktao buntovnim Indijancima i banalnim pljačkašima i banditima, njegovi protivnici su daleko češće bili zlikovci „veći od života”: maskirani, slikoviti, nakazni, ludi… i češće, mnogo češće nego kod bilo kog drugog tadašnjeg strip-junaka sa trafika – nimalo ljudski. Kao što je to lepo napisao scenarista  Alfredo Kasteli (koji se okušao na nekoliko epizoda Zagora pre nego što je kreirao Martija Misteriju): „Zagor je proizvod kalkulisane alhemijske ravnoteže u kojem je autor Nolita/Boneli uspevao da dozira mnoštvo stvari (instinktivno ili hladnokrvno): avanturu i humor, napetost i akciju, ambijent vesterna i fantastike.” Glad za stravom, jezom i monstrumima, koja se u formativnim godinama javila kod generacija koje su početkom 80-ih počinjale da čitaju stripove, jedino je Zagor veoma često i obilato umeo da zadovolji.

I sâm „veći od života”, Zagor je išao okolo u svom bizarno-drečavom i slikovitom kostimu, a ne u dosadnoj kaubojskoj odeždi sa obaveznim šeširom kakav su nosili Teks, Kit Teler ili Kapetan Miki, i praćen debelim proždrljivim Meksikancem upadao je u avanture koje su često bile ne samo „fantastične priče” nego i doslovno – horor priče. I  to je bilo jasno već od primamljivih korica i naslova, pa nadalje. „Čelična neman”, „Razbesnela zver”, „Žive mumije”, „Kuća užasa”, „Sablasna noć”, „Podvodno čudovište”, „Kandraksova mumija”, „Demoni iz šume”, „Smrtonosne ribe”, „Teror šeste planete”…

Objavljivanje „Oluje nad Haitijem” u Odabranim pričama savršen je povod da se ovde načas osvrnemo na elemente horora u ovom serijalu, ali i u samoj epizodi, pomalo s nostalgijom, a pomalo i s kritičkom svešću i naknadno stečenom zrelošću.

Horor je u Zagoru, a naročito u klasičnim epizodama koje je pisao Serđo Boneli (maskiran u Gvida Nolitu), bio prilično derivativan. Tačnije rečeno, motivi, likovi i ikonografija neretko su bili preuzimani doslovno, ili uz neznatne izmene, iz filma, kao umetnosti čije su slike obeležile XX vek i prelivale se na druge vizuelne medije, pa tako i na strip.

Tako je, recimo, vampir Bela Rakoši („Zagor protiv vampira”) prikazan u svom najklasičnijem mogućem izdanju, koje očigledno duguje imidžu Bele Lugošija (iz Univerzalovih filmova iz tridesetih godina prošlog veka) i Kristofera Lija (iz Hamerovih filmova od kraja pedesetih do početka sedamdesetih). Zalizana kosa, svečano, uštirkano plemićko odelo i plašt sa zadignutom kragnom – to je maltene kvintesencija predstave vampira iz pop kulture, iako je ta predstava u vreme izlaska tih epizoda, 1980. godine, već bila poprilično zastarela, jer se vampir i ikonografski i konotativno nalazio na pragu velikih transformacija upravo u hororima iz osamdesetih, kao što su „Glad za krvlju” (The Hunger, 1983), „Noć strave” / „Moj sused je vampir” (Fright Night, 1985), „Blizu tame”  (Near Dark, 1987) i „Izgubljeni momci”  (The Lost Boys, 1987).

Vukodlak doktor Stab (iz kod nas izvorno neobjavljene epizode „Zveri”) izgleda istovetno kao klasični čovek-vuk – Lari Talbot (Lon Čejni Junior) iz filma „Čovek-vuk”  (The Wolf Man, 1941): potpuno ljudska fizionomija lica, bez izbačene vučje njuške, bez velikih vučjih ušiju, samo izrazito kosmat, ali sa uredno začešljanim, glatkim, nimalo čupavim dlakama.

Podvodno čudovište (iz istoimene epizode) doslovno je precrtano iz klasika Džeka Arnolda „Čudovište iz Crne lagune” (Creature from the Black Lagoon, 1954).

Vanzemaljci Akronjani („Užas šeste planete”) neznatno su promenjeni u odnosu na izgled onih iz starog filma „Ovo ostrvo Zemlja” (This Island Earth, 1955): indikativno, nedostaje im mozak. Što se njihove fiziologije i njihovog metabolizma tiče – opisani su kao da su nalik biljkama, te stoga neranjivi pred mecima iz vatrenog oružja – taj vegetativni detalj preuzet je iz još klasičnijeg filma „Stvor sa drugog sveta” (The Thing from Another World, 1951), gde je čudovište opisano kao divovska šargarepa.

Boneli nije ni skrivao derivativnost, i doživljavao ju je kao vrstu omaža: „Svi moji horor mitovi iz filma bili su tamo, spremni kao igračke čudovišta postavljene na zamišljenu policu mojih sećanja, a meni je preostalo samo da izmislim priču i učinim da ti elementi ponovo ožive na stranicama stripa.” Imitacija i jeste jedan (istina, primitivan i rudimentaran) oblik obožavanja, a oponašanje popularnih zapadnih, pre svega američkih uzora, uz blage varijacije, nije odlika samo stripova o Zagoru, već karakteriše svekoliku italijansku pop kulturu u periodu od pedesetih pa do kraja osamdesetih (a naročito film i strip). Sav italijanski žanrovski film karakteriše se osobenim oblikom kreativnog parazitiranja na američkim i engleskim filmovima, i to kroz komercijalno motivisane „cikluse” (ital.  filone), kao što su peplum filmovi o gladijatorima i srodnim snagatorima (inspirisani holivudskim biblijskim epicima: „Spartak”, „Ben Hur”, „Samson i Dalila” itd.), špageti vesterni, očigledno nadahnuti američkim kaubojcima iz pedesetih i, naravno, za našu temu najzanimljiviji: gotski horori sa apeninskog poluostrva, koji su varirali tada popularna Hamerova recikliranja Univerzalovih filmova strave – dakle, bile su to varijacije na tuđe varijacije.

Derivativnost, međutim, nije bila pogubna odlika sama po sebi, jer uprkos očiglednom dugu stranim uzorima, mnogi od italijanskih filmova iz ovih ciklusa uspevali su da kroz svoje osobene varijacije pruže nešto novo i originalno i da izrode doslovno autore svetskog ranga, kao što su Serđo Leone u okvirima špageti vesterna i Mario Bava na polju italijanskog horora (ne samo gotskog). Serđo Boneli svakako nije bio autor tog ranga, ni po ambicijama ni po talentu, i operisao je u značajno naivnijim sferama: ipak je to čovek koji je jednog od svojih zlikovaca nazvao profesor Veribad (Very Bad!), a arhetipsko zabačeno seoce na udaru vampira Burgvil (nem. burg – doslovno znači zamak, ali koristi se i kao sufiks u imenima gradova, npr. Hamburg; engl. vill – skraćeno od village /selo/, koristi se kao sufiks za imena gradića i sela, kao npr. Nišvil).

Bonelijeva čudovišta uglavnom prostodušno preslikavaju motivaciju i moralitet prastarih holivudskih horora iz tridesetih i četrdesetih, i to u njihovim najjednostavnijim izdanjima, čak i onde gde inače postoji mogućnost za slojevitiji prikaz. Tako, recimo, prilično očigledna parafraza „Frankenštajna” u epizodi „Sablasna noć” (po scenariju Alfreda Kastelija) nije nimalo zainteresovana da se bavi sivim zonama monstruoznosti, koje je tako nezaboravno oživeo Boris Karlof svojim prikazom simpatičnog stvorenja u filmovima Džejmsa Vejla „Frankenštajn” (1931) i „Frankenštajnova nevesta” (1935). Umesto toga, Moloh-kreatura ludog naučnika lišena je i uma i ljudskosti i svedena na klišetiziranu potpuno zlu nakazu neobjašnjivo izboranog lica i velikih svetlucavih, bezizražajnih očiju. Baron Bela Lugo… ovaj, Rakoši, baš kao i Zagorov najveći nemezis – progresivno sve luđi naučnik Helingen, prosto je željan osvajanja i moći, i tu svaka psihologizacija i motivacija staje. Oni su zli jer su zli, i žele da vladaju zato što – žele da vladaju. A šta tek reći o pukim čudovištima lišenim bilo kakve simbolike ili konotacije, pa i humanoidnosti, kao što su krakeni i džinovske amebe (iz avanture s Vikinzima „Kobna avantura”), džinovske žabe (iz „Uklete zemlje”), pirane („Čiko pecaroš”), džinovski pauci („Paklena jazbina”) i druge nakaze.

Moralnost je u klasičnim Zagorovim horor avanturama krajnje simplifikovana, crno-bela, svedena na prikaz borbe između neupitnog jednodimenzionalnog Dobra (Zagor) i isto tako potpunog, čistog Zla (čudovišta, ludi naučnici, poremećeni zlikovci). Takva su i naravoučenija koje ove epizode nose: „Priroda često reaguje vrlo svirepo prema onima koji se usuđuju da se sudare s njenim zakonima, i zaviruju u njene tajne.” Priroda je, pritom, prikazana u naivno-romantičarskom duhu, kao suštinski dobronamerna sila, a eventualne mutacije i nakaznosti uglavnom su plod čovekovog mešanja u „zabranjeno”, što je takođe u skladu sa jednostavnom moralnošću klasičnih horora iz tridesetih koja se svodi na pridiku: „Ima stvari koje čoveku nije suđeno da zna.” Oni koji se drznu da zakorače izvan propisanih granica – prelaze na tamnu stranu i donose nevolje sebi i drugima, postaju čudovišni i zreli za Zagorovu primitivnu ali efikasnu sekiricu, kojom on, bez mnogo dilema ili premišljanja, deli svoju pravdu.

Što se Meksikanca tiče, valja reći koju i o neobaveznom rasizmu koji provejava kroz ovaj strip, ne samo kroz stalne surove pošalice na Čikov račun, i ne samo kroz činjenicu da Zagor čak i svoje prijatelje Indijance tretira kao decu (to jest, primitivne divljake), pa ih periodično podvrgava svojim slikovitim trikovima kako bi ih održao u verovanju da je natprirodnog porekla, to jest da je Duh sa Sekirom. Strane kulture redovno se tretiraju kao izvor egzotičnih zala koja prodiru u pretpostavljenu normalnost Divljeg zapada (sic!), a najbolji primer je serijal avantura u kojima figurira zli čarobnjak Kandraks, gde je svekoliko bogatstvo keltske civilizacije svedeno na ludačku opsesiju prinošenjem ljudskih žrtava. Na sličan način, kao zalihe zlokobnih (i jednostrano uprošćenih) mitova tretirani su i Egipat („Žive mumije”), Haiti („Oluja nad Haitijem”), Indija („Stravična magija”), Vikinzi („Kobna avantura”), stara Grčka („Planina bogova”) itd. I mitovi ovih kultura su, poput onih preuzetih iz filmova, bili spremni kao igračke čudovišta postavljene na zamišljenu policu Bonelijevih sećanja, a njemu je samo preostalo da iz njih izvuče potencijale za uzbudljivu, fantastično-hororičnu pripovest.

Istine radi, u pojedinim epizodama vidi se određena doza sazrevanja, utoliko što zlo ne dolazi iz tuđinske kulture sa osvajačkim namerama, nego je izazvano domaćim zlom, odnosno zlikovačkim ponašanjem „normalnih” belaca. Dobar primer za to jeste epizoda „Stravična magija”, u kojoj, istina, čudovišni preobražaj u čoveka-tigra (tj. čoveka s glavom tigra – vrlo otkačena transformacija, u duhu stare verzije filma „Muva” iz 1958. godine) izaziva „primitivna” magija egzotizovanih Indijaca, ali to je jasno prikazano kao kazna za nepoštovanje njihovih pravila i kulturnih vrednosti. Monstruoznost je tu samo oruđe pravde, odnosno osvete (simplicistički koncept, ali u skladu s ideologijom ovog stripa) i nema zle namere izvan kazne za prestupnika. Ovde je to mladić iz kolonizatorske engleske porodice prikazan kao navodni izuzetak u svom nepoštovanju zemlje koju su njegovi zemljaci (i njegova porodica), puni navodnog poštovanja, došli da eksploatišu; njegova opsesija lovom, i naročito kršenje tabua ubistvom belog tigra na koga je lov zabranjen, dovodi do toga da lovac, putem magije, bude pretvoren u lovinu. Ništa jednostavnije.

Još bolji primer za ambivalentan prikaz „monstruoznosti” ograničenog dejstva – to jest takve koja nema čisto ubilačke porive (kao Moloh ili podvodno čudovište) niti ima osvajačke intencije (kao Kandraks, baron Rakoši ili Akronjani), nego je pre svega prikazana kao oruđe i te kako zaslužene osvete – predstavlja upravo epizoda „Oluja nad Haitijem”. Kao jedan od najuspelijih tretmana horor motiva u klasičnom periodu Zagora, ona zaslužuje detaljniju analizu…

Od samog svog početka ova Bonelijeva epizoda je netipična. Ona ne počinje uobičajenim humorističnim prolongiranjem – vratolomijama Čika i nekog od njegovih čestih partnera u kerefekama (Dranki Dak, Bat Baterton, Diging Bil…), kao što, na primer, epizoda sa Akronjanima kreće pokušajima Čika i barona Ikarovo Pero da nabave platna za letilicu – niti se radnja stavlja u pogon prozaičnom jurnjavom za pljačkašima banaka, koja obično zauzme prvih stotinak strana pre nego što zaplet priđe sferama fantastičnog i jezovitog, kao, recimo, u epizodi „Ukleta zemlja”. Umesto toga, ovde je avantura sažetija, a prolog, koji se nastavlja na prethodnu epizodu, obeležen je sumornim mislima, odnosno prisećanjem na poginule prijatelje i ozbiljnom dramom preživljavanja u oluji koja preti krhkom čamcu u kojem su Zagor, Čiko i njihov tamnoputi prijatelj Bosambo. Ovaj prolog je dobra najava stvari koje slede, jer čitavu epizodu odlikuje za Zagora netipično sumoran ton, koji dosledno traje do samog kraja, a čak i Čikove ludorije ovde su bolje integrisane u dešavanja (vudu ceremonija) i ne narušavaju bitnije mračni ugođaj, jer odmah za tim kratkim predahom sledi masakr miroljubivih urođenika.

Dakle, atmosfera horora kreće od samog početka. I tu reč valja naglasiti: atmosfera – ključni činilac prave strave. Naime, horor je u Zagorovim avanturama najčešće povezan sa akcijom i avanturom, implicitno optimističkim žanrovima za koje su karakteristične pozitivne, vedre emocije, i svodi se na direktan okršaj (borbu prsa u prsa) sa čudovištima raznih vrsta. Ali u ovoj epizodi klasična čudovišta (zombiji) javljaju se tek na samom kraju, a kao pravi monstrumi razotkrivaju se – ljudi, živi, zdravi i „normalni”: O’Kif i njegovi plaćenici.

Pored toga, horor je, kako i treba, građen gradacijom jezivih nagoveštaja: prvo je tu okačena Zagorova vudu lutka probodena iglama, pa sledi napad otrovnih škorpija, pa još jedna vudu ceremonija… Nakon malo ovozemaljske akcije, Zagorov novi vodič domorodac Frogi Bil odvede ga na groblje, gde iz prikrajka posmatraju početak jezovitog vudu rituala, ali scena se mudro prekida pre kulminacije, to jest crnac ih vodi odatle pre nego što mrtvaci ustanu. To je, kako i treba, ostavljeno za sam kraj. Strava, barem privremeno, ostaje s one strane visoke ograde groblja, građena mudro, kroz nagoveštaj (muzika i popevke vudua).
Na kraju, ipak sledi ono što smo svi čekali: mrtvaci ustaju iz grobova i dolaze u strašnu osvetu O’Kifu i njegovima, koju, da sve bude još strašnije, Zagor ima da odgleda pasivno, uvezan kao salama i nemoćan da i prstom mrdne, bez mogućnosti da pomogne tim ljudima, ili sebi samom i svojim takođe vezanim prijateljima. Ovo je redak primer Zagorove avanture u kojoj naš glavni junak nema nikakve veze sa raspletom: niti je njegov inicijator, niti je njegov egzekutor. Sveden je na pasivnog posmatrača, što možda može razočarati one fanove koji očekuju da njihov heroj i ovde svojom sekiricom podeli svoju šumsku pravdu razbijajući zombijima lobanje levo i desno, ali je u kontekstu horora ovakav kraj nekonvencionalniji i efektniji, jer naglašava nemoć glavnih junaka pred onim pretećim i jezovitim.

Zbog svega nabrojanog, epizoda „Oluja nad Haitijem” predstavlja reprezentativan i retko kada dostignut nivo kvaliteta u pogledu tretmana horor motiva ne samo zbog uzbudljivo-jezovite avanture nego i zbog smislene poruke koju sve to nosi sa sobom…