„Meet the new boss, same as the old boss”, pevao je pre sada ravno pedeset godina Rodžer Daltri u kultnom hitu grupe The Who – „Won’t Get Fooled Again”. Ovaj stih je poslednji u pesmi koja govori o revolucijama, i o tome kako se, kada se sve to odigra i smiri, na kraju situacija u neku ruku vrati na staro.
Mister Noova revolucija ne razlikuje se previše po tom pitanju. I ona je, evo, stigla do svog finiša, a na kraju nas je sačekalo isto ono što smo ugledali i kada smo prvi put podigli neku od pilotovih svezaka. Visok momak, crne kose sa dosta sedih, uredno obrijan, u pilotskoj jakni, njegov verni drug „zlatokosi Švabo”, što bi rekao Saša Lošić, i njegova voljena Patriša, koja traži drevne izgubljene gradove po džunglama Amazonije.
I Manaus. Konačno, Manaus. U svoj divoti modernog strip-kolora.
Znate, u ostatku univerzuma, kad čovek kaže Brazil, na šta prvo pomisli? Na Rio, Sao Paulo, sambu, fudbal. Na Toma Žobima, Sepulturu, Ratos de porao, Kopakabanu, Ipanemu. Na Romarija, Ronalda, Pelea, Oskara Šmita. Asocijacija je trista hiljada. Ali za mene, Brazil će uvek isprva biti Manaus, Amazonija, Rio Negro, Pantanal i ovaj momak sa detelinom na rukavu.
Pre mnogo godina, u nekom drugom životu, imao sam prijatelja Brazilca. Zvao se Alešandre, radili smo u istoj firmi, i svako jutro bismo se sretali u autobusu. Nakon ko zna koliko jutara, prišao je da se upoznamo. Ja iz Beograda, on iz Rija. On o Srbiji zna da postoji, ja o Brazilu znam sve. I pita on mene: „A ti bi sigurno voleo da posetiš Brazil nekada?” „O, svakako”, odgovaram ja.
- Pa gde bi voleo da odeš?
- Kako gde, pa u Manaus.
- U Manaus?
- Jašta, u Manaus.
- Šta ćeš, kog vraga, u Manausu?
E moj Alešandre, kako to misliš, šta ću kog vraga u Manausu! Pa u Manausu živi Mister No. Želim da vidim aerodrom, želim da vidim zgradu opere, želim da vidim one krčme i pijem kašasu (iliti „kačaku” kako su je fonetizovali u starim izdanjima Lunovog magnus stripa). Ali više od svega, želim da vidim tu džunglu kojoj sam uvek ja morao da osmislim boje, jer je jedina Amazonija koja je dopirala do mene tih godina bila crnobela.
Sada, zahvaljujući triju Emilijano Mamukari – Mateo Kremona – Alesio Avalone, Amazonija živi na stranicama jedne Mister Noove sveske (ili albuma, kako vam milije). Nakon zelene džungle Vijetnama, te betonske džungle Njujorka i San Franciska, ona nama najmilija džungla oživela je u punom koloritu. Mikele Mazijero vratio je Mister Noa u njegov spiritualni dom, i tako zaokružio jedan, kako se ipak ispostavilo, „meki” reset omiljenog junaka.
Jer, šta se na kraju zapravo promenilo? Priča je otišla dvadeset godina unapred. Drugi svetski rat je zamenjen za Vijetnamski, dobili smo malo Kalifornije u srednjem aktu, ali završilo se tamo gde smo se baš svi nadali. Na dokovima Manausa, uz flašu pića i osmeh kao lek za modrice. I starog dobrog Džerija Drejka, koji je i dalje spreman da se pobije za ono u šta veruje.
Da, Mazijero jeste uzeo nešto malo sloboda koje pokojni čika Serđo ne bi. Vidi se to u oštrini scenarija, čiji je jezik prilagođeniji eri (uz izuzetan, no-holds-barred prevod, koji ste imali priliku da okusite u prethodnim Revolucijama – svaki put kad vidim kako neko nekoga tera u tri lepe, da prostite, zaigra mi brk). Vidi se to i u nešto eksplicitnijim crtačkim rešenjima kojima se opet pribeglo. Ali srce u junaka ostalo je isto, i ja sam – a verujem i vi – srećan zbog toga.
Da li će se „revolucija” nastaviti, i da li će ovo biti novi temelj nekog budućeg serijala? Ne znamo. Nemojte se opterećivati time, to nije u našim rukama. Uživajte u čitanju, gledajući u nikad zeleniju Amazoniju, i u još jednoj avanturi čoveka koji je sebe jednom opisao kao „svetskog prvaka u sanjanju, kralja idealista i cara kretena”.
