Sakupljena u jednu veliku knjigu, pred vama je mini-serija o nastanku Za-Gora Te-Neja, gospodara Darkvuda. Svih šest priča od po šezdeset tabli napisala je moja malenkost, a ilustrovali su ih (po hronološkom redu) Valerio Pičoni, Mauricio di Vinčenco, Valter Trono, Đuzepe Kandita, Đovani Fregijeri i Oskar, dok su naslovne strane poverene Mikeleu Rubiniju. Svi do jednog izuzetni umetnici, kojima sam iskreno zahvalan. Postavka priče je moderna i dinamična, ali ne takva da bi mogla smetati starijim čitaocima. Sa ove vremenske distance mogu lepo da sagledam situaciju i izvučem neke zaključke. Mislim da smem reći kako se ovaj eksperiment u Italiji ispostavio uspešnim, i kao izdanje za kioske i kao albumska izdanja. Štaviše, komentari koji su stizali do mene iz meseca u mesec uvek su bili više nego pozitivni, čak entuzijastični.
Tokom svoje karijere više puta sam smišljao „prošlosti” prijatelja i neprijatelja Duha sa Sekirom, poput Džimija Gitare i Roberta Greja, ali i kapetana Fišlega i profesora Helingena. Ponekad sam pokušavao čitaocima direktno da pojasnim neke stvari bez pisanja stripova o tome – na primer, kada su me zamolili da razjasnim kako je mornar Zarkof, nastradao u borbi s piratima kapetana Zmije, vaskrsnuo živ i zdrav u sledećim pojavljivanjima posade broda „Golden Bejbi”, ponudio sam svoju rekonstrukciju događaja na stranicama fanovskog magazina SCLS. Ukratko, uvek kada je potrebno rekonstruisati minule događaje, uvesti neki novi ugao gledanja ili istražiti nerazjašnjena dešavanja, meni je to ravno pozivu na svadbu. Tako sam oduvek smatrao da su postojale mračne i neistražene strane klasika „Zagor priča…”, ali imajući u vidu da je taj strip istinsko remek-delo, nikada nisam uzimao u obzir mogućnost da se njima pozabavim. U neke temelje prosto se ne dira, a „Zagor priča…” jedan je od njih.
Bilo kako bilo, oduvek sam sebi postavljao određena pitanja. Na primer, gde je sahranjen Skitnica Fici? Zar je moguće da je Pat tek tako ostavio njegovo telo u kolibi Salomona Kinskog? Ili, s druge strane, ko je naučio mladog Vajldinga da leti s drveta na drvo, viseći sa lijana ili skačući s grane na granu? To nije jedan od Ficijevih talenata, tako da on nije mogao biti taj. Pa ko je onda? Mislim da nema nijednog zagorovca koji to nije želeo da sazna, pitajući se zbog čega se Nolita time nije pozabavio.
Stvar je u tome što je Serđo Boneli stvari postavio tako da je sam Duh sa Sekirom bio suzdržan. Zapravo, sve događaje iz „Zagor priča…” ne pripoveda nam sveznajući narator, već su oni filtrirani kroz Zagorovu ispovest prijatelju Čiku. Mi čitaoci vidimo samo ono što gospodar Darkvuda kaže. A stvari su se možda odigrale drugačije. Možda se desilo nešto što Zagor nije znao. Možda se desilo i nešto što Zagor nije želeo da ispriča. Možda je Zagor preskočio nešto radi sažetosti, kako bi što pre stigao do kraja priče. Međutim, kada bi neki scenarista dobio priliku da pruži moguće objašnjenje kako je došlo do toga da Pat Vajlding nauči da leti među drvećem poput Tarzana, morao bi razjasniti i zbog čega je Duh sa Sekirom to prećutao prilikom prepričavanja svoje prošlosti Čiku.
Svi dobro znamo zašto Nolita nije želeo to da istraži: glavna poruka njegove priče bila je da osveta, jednom kad je ostvarena, ne donosi zadovoljenje onom ko je čini, već samo otvara novi ambis pred njim. Izgubiti se u komplikovanim rekonstrukcijama formativnih godina mladog Pata značilo bi odstupanje od suštine fabule i nepotrebno bi zakomplikovalo priču. Pametan, ali i legitiman izbor. Međutim, ono neizgovoreno i dalje ostaje. Iako sam o tome razmišljao više puta, ponavljam, nikada mi nije palo na pamet da se usudim i pokušam i da kažem. Ali u nekom trenutku zamoljen sam to da učinim. Glavni urednik Mikele Mazijero zatražio mi je da napišem mini-seriju od šest epizoda, koja bi otpočela svojevrsnim rimejkovanjem epizode „Zagor priča…” i ponovo bi se bavila poreklom junaka.
Cilj ovako nečeg prvenstveno je bio pružiti mlađoj publici, ali i čitaocima svih uzrasta, na italijanskom i inostranim tržištima, ulaznu tačku u serijal za slučaj da odranije ne poznaju Zagora i njegovu prošlost. Pružanje takve polazne tačke za prilaženje stripu sa dugom tradicijom nešto je što se često praktikuje u svetu superheroja, gde priču o njihovom poreklu svaki čas ponavljaju, osvežavajući je ili čineći je uverljivijom. U nekim slučajevima, revolucionarno su rekonstruisani dobro poznati delovi priče, u drugim su im pak ostali verni onoliko koliko je to bilo moguće. Kada mi je Mazijero ponudio ovaj zadatak, odmah sam pomislio kako bi trebalo poći tim drugim putem, s najvećim mogućim poštovanjem prema onome što je Nolita otkrio čitaocima. Pre svega zbog toga što sam dobro znao da pred sobom nemamo samo novu publiku kojoj treba udovoljiti, već da ne smemo razočarati ni verne zagorijance. Prihvatanjem posla našao bih se pred sudom svih pripadnika privatne nolitijanske sekte, kojima bih morao da pravdam svaku izmenu u odnosu na epizodu „Zagor priča…”. Ovde moram istaći kako i sebe smatram pripadnikom te veroispovesti, stoga sam bio vrlo svestan problema. I priznajem da sam bio veoma uzbuđen pred pitanjem hoće li mi ortodoksni zagorovci ikada oprostiti to što sam se drznuo da prčkam po nastanku legende.
Nisam oklevao ni sekunde. Odmah sam pristao na Mikeleovu ponudu. Ne samo zbog toga što je svakako bolje da težinu ovog testa umesto bilo koga drugog ponesem ja, na svojim plećima očvrsnutim od iskustva, već i zato što sam ja bio najradoznaliji da pročitam ono što ću napisati. Želeo sam da iznenadim samog sebe pružajući odgovore na pitanja koja sam oduvek postavljao. Želeo sam da saznam gde je sahranjen Skitnica Fici. Želja da se u tome okušam progutala je strah od toga da nisam dorastao zadatku. Čitao sam neki intervju s jednim odvažnim planinarom, poznatim po svojoj nesmotrenosti i rizikovanju života na najnepristupačnijim stenama, u kom su ga pitali plaši li se smrti. „Više se plašim življenja”, odgovorio je. Naravno, ne mogu sad baš porediti pisanje jednog mini-serijala i osvajanje planine, ali strast obogaćuje naše živote i čini ih vrednim življenja. Svi moramo sebi postaviti određene ciljeve i nakon ostvarivanja odrediti neke nove.
U „Legendi o Skitnici Ficiju” dao sam Zagoru lično ime, ono koje sam oduvek zamišljao da mu pristaje, iako nam nikad pre toga nije otkriveno koje je. Suočen s privilegijom da napišem ovu mini-seriju, shvatio sam da je preda mnom prilika da uradim više od toga, da podignem veo misterije i sa drugih stvari, otkrijem detalje koje je Nolita sakrio od nas kako bismo o njima maštali, rasplamsavajući nam tako znatiželju. Upitao sam se da li je uopšte ispravno popunjavati praznine koje je Serđo Boneli ostavljao, čineći tako njegov mozaik jasnijim. Odgovorio sam pozitivno, i to iz više razloga. Najpre zbog toga što je sam Boneli prihvatio da će drugi (moja malenkost, Mauro Bozeli, Mauricio Kolombo) pisati priče u vezi s epizodom „Zagor priča…” i njenim mitosom. Nije to bio slučaj samo sa „Legendom o Skitnici Ficiju”, već i sa „Duginim mostom” i „Darkvudom godine nulte”, a nakon njegove smrti tom nizu dodate su i „Priča o Beti Vajlding” i „Pravda Skitnice Ficija”. Potom, zbog toga što su sami čitaoci oduvek tražili da saznaju „neizgovoreno” o prošlosti Duha sa Sekirom – sva ona pitanja koja sam postavljao sam sebi postavljali su i mnogi drugi. I opet, prošlo je pola veka od objavljivanja stripa „Zagor priča…”. Naša radoznalost dovoljno se rasplamsavala, došlo je vreme da ugasimo taj požar. Na kraju krajeva, ova mini-serija i dalje je priča van redovnog serijala i oni koji ne mare naročito za nju mogu je s punim pravom ignorisati. Za njih sve ostaje isto.
Prilikom postavljanja zapleta ovih šest albuma, odmah mi je bila jasna potreba da u organski i linearni narativ objedinim sve ono što su nam otkrili ne samo Nolita već i autori gore pomenutih avantura povezanih s epizodom „Zagor priča…”. Utkao sam čak i elemente iz romana „Zagor” Davidea Morosinota, objavljenog 2018. godine u Italiji. Budući da je svaka epizoda mogla imati samo šezdeset strana, sve je moralo da se odvija brzo. Imao sam samo 360 stranica da ispričam poprilično dugu seriju događaja, koja se prostire od masakra crvenokožaca pod naredbom Majka Vajldinga (Patovog oca) pa do prvog pojavljivanja Zagora na okupljanju poglavica na čistini Male vode, sa svim onim što se izdešavalo između (razotkrivanje Ficijeve prošlosti, prijateljstvo s Persijem, susret sa Šijer).
U želji da ovaj celokupni složeni poduhvat dobije savremeniji zaokret, dosta pažnje posvetio sam Patrikovom fizičkom, psihičkom i emotivnom sazrevanju. Nolita je preskočio dečakove adolescentske dane iz jasnih razloga, a ja sam primoran da pripovedam o nevoljama, prvim ljubavima, raspravama sa Ficijem (kojih je zasigurno bilo)… Pokušao sam da uradim sve to, uvek stavljajući sebe u položaj čitaoca željnog da otkrije nove stvari, ali i da one ne budu kontradiktorne onome što je već znao. I najbitnije od svega, ni u jednom trenutku nisam pomislio da bi rimejkovanje epizode „Zagor priča…” moglo značiti da je taj Nolitin klasik prevaziđen. „Zagor priča…” je evergrin i nikada neće zastariti. Živeo Zagor!
