Ulaženje nekog izdavača u „tržište zabave za odrasle” je eufemizam koji se može odnositi samo na sledeće – ili nam olako daješ eros ili nas kukom uvlačiš u tanatos. A Veseli četvrtak, najtiražniji stripski izdavač u Srbiji, jednostavno je izbegao liniju manjeg otpora, tako da njihov prvi album za odrasle ne nudi ni mekšu ni tvrđu erotiku.
„Barselona u svitanje” nudi nam tanatos. Tiho nam pripoveda mračni geopolitički i socijalni triler, zapakovan u pitku mediteransku atmosferu Barselone 1923. Strip objašnjava, na brutalan ali gospodski način, krupnu zaveru sa dokumentarnom, istorijskom osnovom.
A potpisan je blistavim imenima španske kulture – Alfonso Font (1946) i Huan Antonio de Blas (1942-2016).
Zlatna generacija stripa
Obojica pripadaju najvažnijem naraštaju španskog stripa, onom rođenom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, koji je Španiju stavio u sam vrh evropske stripske umetnosti, uz bok sa Francuskom, Italijom i Jugoslavijom.
Stvaralački naboj ove generacije bio je nemerljiv, istorijski jedinstven. U njoj, jedan pored drugog, ili zajedno, delovali su autori kao što su Enrike Romero (1930), Josep Tuten (1930–1997), Manuel Vaskez Galjego (1930–1995), Luis Bermeho (1931), Hose Ortiz (1932), Manfred Somer (1933–2007), Feliks Mas (1935), Haime Brokal (1936), Fransisko Ibanjez Talavera (1936), Ramon Torents (1937), Rafael Aura Leon (1939), Huan Lopez Fernandez (1939), Hoze Gonzales (1939), Fernando Fernandez (1940), Visente Segreljes (1940), Esteban Maroto (1942), Karlos Himenez (1941), Hose Bea (1942), Hordi Bernet (1944), Visente Alkazar (1944), Alfonso Aspiri (1947), Luis Garsija Mozos (1946), Isidro Mones (1947), Karlos Sančez Eskera (1947), Leopoldo Sančez (1948), Hose Luis Garsija-Lopez (1948)… Doslovno, panteon pirinejskog pripovedanja u slikama.
Jugoslovenska publika čitala je i volela desetine hiljada stranica njihovih stripova, a danas vidimo da je to bio i jedan od najuticajnijih aspekata španske kulture na današnjem „Zapadnom Balkanu”.
Ono što je zajedničko ovim odličnim profesionalcima – od kojih su neki i veliki međunarodni umetnici – jeste da su odrastali i sazrevali u teškim okolnostima, a da je njihov talenat i trud često rasejavan u najamnom radu širom zapadne hemisfere. U tom opterećenju su slični nekim generacijama argentinskog i jugoslovenskog stripa.
Istini za volju, španski strip je i pre toga imao svoje jake korene – Ksaudaro i Ečau, Saliente, Arnal, Boiks; ali je snažno stablo otelotvoreno tek u majstoru Hesusu Blasku (1919–1995), i onda je tek sledilo razgranjavanje Fontove generacije. Tek iz toga su se logično rascvetali i Ruben Peljehero, Migelančo Prado, Danijel Tores, Sezar Ferioli, sve do današnjeg autora Bleksada Huana Gvarnida, ili nebrojenih mlađih autora koji rade za američke i francuske izdavače.
Ali neka nam bude dozvoljeno da Fontov i Blasov naraštaj označimo kao jedinstven.
Font i Blas
Uticaj Alfonsa Fonta u Jugoslaviji osamdesetih godina – dakle u vreme kad je domaći autorski strip prosto cvetao – bio je toliko veliki da je autor tretiran kao deo ekskluzivne majušne grupe stranih autora koji su smatrani delom domaćeg stripa, do te mere da su neki od najvažnijih tadašnjih debitanata davali direktne omaže španskom majstoru. Posvete, u obliku opširnog dijaloga sa Fontovim svetom, nalazimo i u tako značajnim serijalima kao što su antiutopijski „Niti snova o moći” crtača Zorana Tucića po scenariju Ljuana Koke (1984), ili futurosatirični „2084” crtača Gorana Parlova po scenariju Slobodana Ivkova (1987–1989).
To se moglo desiti zato što je na tadašnjem dinamičnom i velikom tržištu SFRJ dobro predstavljena najbleštavija faza Fontove karijere, ona autorska, zahvaljujući agilnim izdavačima iz Beograda, Sarajeva i Novog Sada. I što je još važnije, predstavljana je preko rado čitanih, pa i najuglednijih publikacija: Kondor, Strip Art, Stripoteka, Spunk novosti, Avantura, Politikin zabavnik, a sada i u luksuznom albumskom izdanju Veselog četvrtka.
Druženje sa Fontom započeto je nešto starijim radom „Robinzoni Zemlje”, ali je nastavljeno zrelim autorskim delima kao što su „Klark & Kjubrik”, „Priče iz nesavršene budućnosti”, „Zarobljenik zvezda”, „Taksi”, „Han Polinezija / Kapetan Roner” i „Privado”, sve do današnje „Barselone u svitanje”.
Međutim, pre blistavih osamdesetih postajao je dvodecenijski postepeni Fontov uspon, trnovit i neizvestan rad za španske, francuske, britanske, italijanske i američke izdavače, poput većine drugih svojih vršnjaka iz najslavnijeg naraštaja španskog stripa.
Tek u naše vreme, širom Evrope, počinje neka vrsta „Fontove renesanse” u serijama luksuznih izdanja, i time se dostiže kulturnoistorijska pravda za jednog samosvojnog autora i skromnog profesionalca.
Sličnu složenost karijere nalazimo i kod scenariste. Huan Antonio de Blas, ugledni španski pisac, publicista i istoriograf, ovim se stripom tek sad opširnije predstavlja kod nas, ali se njegov opus i bridak društveni stav ne svode samo na stripsku scenaristiku, kojom se povremeno bavi još od sedamdesetih godina prošlog veka, kao sredstvom za „borbu protiv frankizma”.
Blasov opus pokriva različite teme: od Španskog građanskog rata, preko irske borbe za nezavisnost, pa sve do činjenice da je prihvaćen autoritet u Italiji i Francuskoj za „kortologiju”, minijaturnu ali vitalnu naučnu nišu istraživanja o Pratovom Kortu Maltezeu. Kao i kod većine španskih autora ovog naraštaja, i Blas ima teško porodično nasleđe iz međuratnog perioda: njegovo otac bio je pripadnik Civilne garde i kroz stranice stripa oseća se to teško breme jučerašnjice.
Neizvesno svitanje
Strip „Barselona u svitanje” izvorno je objavljivan kao crnobeli serijal u španskom magazinu Vinjetas, 1994. godine, dakle u vreme kad je priča prosečnoj publici možda delovala anahrono, i bez ičije jasne svesti koliko će deceniju i po kasnije ova tema ponovo postati aktuelna.
Okidač stripske radnje je okršaj četvorice ljudi koji govore nemački u barselonskoj luci 1923, ali taj incident samo je delić veće evropske zavere i nemilosrdnih sukoba najvećih ideoloških blokova u tom momentu: fašizma, komunizma i demokratije. Time lokalni akteri postaju refleksije, marionete i žrtve tokova koji će već u sledećoj deceniji potresti Evropu. Glavni junak, novinar Per Marse (čije se prezime može čitati i u ključu Marksa, ali i boga rata Marsa), nekadašnji anarhista, koji se borio u revolucijama u Rusiji i Meksiku, predstavlja retko upečatljivu ličnost modernog stripa, sa mogućnošću da daljom serijalizacijom postane neka vrsta ekstremnog Korta.
U sudaru tajnih službi, anarhista i revolveraša krupnog kapitala, srećemo i ličnosti koje su ostavile dubok trag u istoriji: nemačkog oficira Vilhelma Franca Kanarisa (kasnijeg šefa Abvera, ali i nesuđenog atentatora na Hitlera), advokata Luisa Kompanisa i Hovera (kasnijeg predsednika katalonske vlade, streljanog 1940. zbog svojih levičarskih ubeđenja), konzervativnog časnog vojnika Antonija Eskobara Uertasa (kasnijeg generala, takođe streljanog nakon sloma Španske republike), nepotkupljivog policajca Manuela Kasala Gomeza (aktera i hroničara socijalnih okršaja tog vremena) i, kao osovinu, Buenaventuru Durutija – ključnog čoveka španskog anarhizma tog vremena, pokreta čija je masovnost uplašila Evropu u jednom momentu.
Ko dobro poznaje istoriju Pirineja i Balkana u 20. veku, može se naježiti u pojedinim trenucima ovog stripa, jer će mu biti jasne pozadine, ishodi i implikacije. I to ne samo zbog onih 2.000 Jugoslovena koji su se kasnije borili na strani Republike u Španskom građanskom ratu (1936–1939), od kojih je oko 700 ostavilo kosti u Španiji, a ostali bili ili žrtve staljinizma ili kičma partizanskog pokreta u Drugom svetskom ratu i Titove Jugoslavije. To je samo vrh ledenog brega, decenijama je Mediteran bio tesno povezan internacionalama raznih boja: crvenim, crnim i plavim – sve do naših dana.
Blasov scenario je gust, do krajnjih granica enciklopedijski precizan u dokumentarnom oživljavanju epohe, sa ekstenzivnim televizijskim dijalozima. U skladu sa ovakvom dramaturgijom i temom, i sam Font se u ovom slučaju predstavlja u konzervativnijem, mirnijem izdanju, ne dajući formi da naruši teret dokumentarnog svedočenja o jednoj epohi.
Čitaocu se u slučaju ovog albuma nameće i neminovna misao: ako bi se ovako dobro razvijenoj osnovi priče dodale i jače melodramske i akcione linije, dobio bi se serijal za odrasle koji bi se mogao decenijama razvijati i predstavljati svojevrsnu istoriju olujnog XX veka.
Značenja Barselone 1923.
„Barselona u svitanje” je grupni portret Španije u svitanje novog, formativnog doba, onog od kojeg se Španija posle decenijama oporavljala i koje je još muči kao nezalečena rana. A strip nam daje upravo onaj naraštaj koji je osetio teret dugog oporavka i kome su trnuli zubi zbog greha očeva.
Zato se i čini da je publika ovog stripa višestruka i da se ne svodi samo na Fontove poštovaoce ili opšte stripoljube. Tu su verovatno i balkanski hispanisti i naši brojni hispanofili, ali i krugovi koji se zanimaju sociologijom kulture, svejedno da li kao istraživači, novinari, propagandisti ili politički aktivisti. Za sve njih „Barselona u svitanje” pruža retko realan uvid u političku i popkulturnu dušu Španije – a time i korene današnjeg mentalnog stanja ove velike evropske kulture, koja je sa našom višestruko povezana.
Mora se na ovom mestu i jasno reći da suštinska provokativnost ovog albuma leži u trenutku njegovog objavljivanja u prevodima širom Evrope. Naše doba je skoro po svim osobinama jednako onom iz 1923. godine: iste ekonomske, geopolitičke i ideološke sile su opet aktivne, ponegde višestruko ojačane informacionom civilizacijom. I više niko ne može reći da i naše 21. stoleće ne može imati svoje tridesete i četrdesete.
Pouka o prošlom i budućem političkom ekstremizmu koju nam pruža „Barselona u svitanje” je neprocenjiva. Svaka evropska kultura bi trebalo da ima svoj prevod – kao referencu i ogledalo za dane koji dolaze.
