Dvesta osamdeseti broj redovne edicije Dilan Dog, izdavačke kuće Serđo Boneli Editore, u Italiji je prvi put objavljen u decembru 2009. godine (u Srbiji juna 2013, kao 71. broj u našoj numeraciji), i slobodno možemo reći da je položio test vremena, jer ga pamtimo kao priču iz novijeg perioda ovog serijala koja je nesumnjivo ostavila najveći utisak na publiku i kritiku. Tekst Roberta Rekionija i crtež Masima Karnevalea uspeli su da, obrađujući temu kojom se ovaj popularni strip nikada do tada nije bavio, omoguće novi nivo iskustva čitanja junaka kojeg je stvorio Ticijano Sklavi.
Geneza
Ideju je izrodio „genijalni cinizam Maura Markezelija i umetnički naboj Masima Karnevalea”, priseća se Rekioni. Mauro ga je jednoga dana pozvao i kazao mu: „Razmišljam da napravim dilandogovsku priču koja bi se bavila bolešću, pa se nešto mislim: ko bi je napisao bolje nego ti, koji si stalno bolestan?”
Rimski scenarista započeo je pregovore s Masimom Karnevaleom o njegovom debiju na redovnom izdanju serijala, i već su prodiskutovali o tome šta bi najviše voleo da crta. Karnevale je imao želju da se upusti u linčovsku atmosferu, izrazito klaustrofobičnu, sličnu onoj koja je prisutna u video-igri Silent Hill 2, s psihijatrijskom bolnicom i grotesknim medicinskim sestrama.
Nakon izvesnog oklevanja, listajući objave sa svog bloga koje se odnose na njegovo zdravstveno stanje, scenarista je shvatio da ima mnogo toga da kaže o ovoj temi, i da je ono što mu je Markezeli predložio zapravo pisanje priče koja je, po mišljenju autora, ključna za Dilana Doga: „Ako želimo da napravimo nešto bitno sa Sklavijevim junakom, neko mora da pati. Nebitno je da li se radi o scenaristi, crtaču ili glavnom liku, važno je da se jedna od te tri figure istinski muči, da se eksponira, da preuzme rizik, da naudi sama sebi. A ta priča, iz koje je kasnije nastala ’Mater Morbi’, pružila mi je mogućnost da se zaista dobro namučim.”
Bio je to tek početak Rekionijevog iskustva u Boneliju, budući da je do tada napisao samo dve epizode, od kojih je jedna bila na redovne devedeset četiri strane („Formular A38”, u crtežu Bruna Brindizija, VČ DD #59), a druga, „Pregažen vremenom”, na samo trideset dve.
Bio je to dokaz poverenja koji su ukazali i Markezeli i cela izdavačka kuća. Poverenja koje se, kao što smo imali prilike i da vidimo, u potpunosti isplatilo.
Scenario
Prvobitna ideja, sažeti predlog za „Mater Morbi”, bila je, kako sam scenarista opisuje, „maltene vic”.
On u grubim crtama obrađuje istu temu kao i konačna verzija priče, ali nedostaju mu ključni trenuci u raspletu i mnogi važni elementi, kao što je, na primer, priča o dečaku, ili čitav odnos između Dilana i Mater Morbi. Taj nacrt scenarija služio je pre svega izdavačkoj kući kao dokaz da se Rekioni uopšte upustio u rad na priči koja za temu ima bolest.
Prava priča nastaje u fazi pisanja scenarija, s jasnom predstavom o tome šta epizoda želi da ispriča, ali bez krutog nametanja načina pripovedanja, koji ipak diktira autorovo trenutno stanje duha.
Rad na tekstu i grafička rešenja međusobno se dopunjuju: Masimo Karnevale već je bio izabran, jer kada scenarista opisuje neku scenu, na umu mora imati jasnu ideju o umetniku koja će ga pratiti tokom čitavog procesa, mnogo pre samog početka rada na crtežu.
Izgled Mater Morbi
Uprkos već oprobanom skladu teksta i slika, između Rekionija i Karnevalea došlo je do razmimoilaženja kada je reč o estetskom izgledu samog lika Mater Morbi. Scenarista je želeo da alegorijski prikaže bolest kroz klasičnu senzualnost, s prstohvatom elemenata koji bi pak ukazivali na njenu stvarnu, monstruoznu prirodu, dok je crtač želeo da joj podari iznureno lice i slabašno telo, da je prikaže kao otelotvorenje bolesti, ženu bez kose u korsetu sa kog vise tube i cevčice, ali sa razornom senzualnošću, nešto što je na pola puta između Gigera i Borgovske kraljice. Namera crtača bila je da ostavi snažan utisak na čitaoce, zaintrigiran idejom, slikom Dilana kako se ljubi s takvom personom. Pobedu je na kraju izvojevao Rekioni, koji nam naknadno priznaje kako „neki čitaoci nisu shvatili da je Mater Morbi prikazana kao lepa žena samo kako bi se istakao ubedljivi šarm bolesti, i doživeli su je kao običnu sado-mazo lepoticu. Drugim rečima, možda je Masimo ipak bio u pravu.”
Faze crtanja
Nakon što su prevazišli početne nesuglasice u vezi sa spoljašnošću Mater Morbi, većih problema u saradnji nadalje nisu imali: imaginarni svet dvojice umetnika savršeno se uklopio u Bonelijeve okvire. Ipak, redakcijska korekcija jeste bila izvršena u nekolikim kadrovima. Na primer, tamo gde je autor dao sebi slobodu da bolničara prikaže bez jedne ruke, kako bi čitaocu pružio mogućnost da interpretira bol što se krije iza podlaktice koju nema: tipična karakteristika crtača koji voli da ubacuje elemente izvan konteksta s ciljem da stvori izvesnu napetost u priči.
Mišljenje autora
OMILJENA SCENA
Rekioni:
Baš mi se dopada ceo uvodni deo. Brzo uvlači čitaoca u priču, ostavljajući mi dovoljno prostora da temu razradim u nastavku; ima dobar ritam, dobre scene – koje je Masimo samo još više usavršio.
NAJTEŽI DEO
Rekioni:
Želeo sam da priča u sebi sadrži dva komplikovana i ne previše lako razumljiva koncepta. Činjenicu da bolest ima svoje čari i svoju ubedljivost (zato je Mater Morbi, koliko god bila strašna, prikazana kao privlačna žena), i činjenicu da u nekim slučajevima bolest možemo prebroditi samo ako je prihvatimo kao deo sebe, bez opiranja. Pokušaj da prenesem ta dva elementa bio je najteži deo stvaranja, i koliko god smatrao da nisam obavio loš posao, i dalje mislim da sam mogao bolje.
Karnevale: Mislim da je najteža stvar bila Dilanovo lice, ali to nalazim sasvim normalnim, budući da nikada ranije nisam radio na tom junaku. Isprobao sam razne pristupe, sve u pokušaju da ostanem svoj. I to se vidi. Istina, lice mu se malo-pomalo menja tokom priče, ali to se, na svu sreću, ne primećuje mnogo. Imao sam prednost i olakšicu zbog toga što je Dilanovo lice i po ideji scenariste trebalo, kako priča i bolest odmiču, postepeno da se menja.
Želeo sam da debitujem s epizodom koja nije obična, i Roberto ju je napisao za mene, upravo onako kako mislim da Dilan Dog treba da bude napisan; na tome sam mu zahvalan. Mada, ako uzmemo u obzir da sam večito nezadovoljan svojim radom, verovatno bih sada nacrtao sve iz početka, samo kad bi me pustili.
Reakcije
Priča je odmah po prvom objavljivanju, krajem 2009. godine, privukla nezapamćenu medijsku pažnju, upravo u trenutku kada je Italija bila okupirana temom eutanazije. Potresni slučajevi Pjerđorđa Velbija i Eluane Englaro bili su očigledan dokaz rupe u italijanskom pravosudnom sistemu kada je reč o biološkom testamentu, i jedna tako aktuelna tema, pa još kada je lično proživljava jedan od najvoljenijih junaka italijanskog stripa, izazvala je bučne reakcije, pojavljujući se u više navrata u dnevnim novinama i na televiziji.
Zanimljiv je i slučaj tadašnje podsekretarke za rad, zdravstvo i socijalna pitanja Euđenije Ročele, koja je priču okarakterisala kao odu eutanaziji i kultu natčoveka, nakon rasprave koju su izazvali članci u novinama Fatto Quotidiano, L’Unita’ i Secolo d’Italia. Naknadno se ipak ispravila, priznajući da priča pruža zanimljive teme za diskusiju, pre svega kada je reč o odnosu između lekara i pacijenta.
Ono što, nakon etičkih i društvenih rasprava, ostaje kao nesumnjiv zaključak – to je veliki povratak velikog junaka, kroz hrabru priču kojom dolazi u žižu medijske pažnje, inspirišući promišljanja i polemiku. Znak da je Dilan Dog i dalje živ, i vrlo sposoban za velike stvari.
Sklavijevo nasleđe
Ticijano Sklavi izrazio je pozitivno mišljenje o priči, saopštavajući svoje iskrene komplimente na stranicama časopisa XL marta 2013, gde je, između ostalog, priznao da strip „zaista uliva strah”. Kada ga porede s Dilanovim tvorcem, Rekioni se trudi da stvari sagleda na pravi način: „Samo Ticijano Sklavi lično može stajati pored Ticijana Sklavija. ’Mater Morbi’ mnogi smatraju dobrom pričom o Dilanu Dogu, a neki čak govore i da je ta epizoda značajna za istoriju junaka. Srećan sam zbog takvih ocena, ali ako me pitate da li mislim da moja priča može stati rame uz rame s remek-delima kao što su ’Uspomene nevidljivog’, ’Iza ogledala’, ’Demonska lepota’, ’Golkonda’ i ’Posle ponoći’, onda moram, premda nerado, reći da ne može. Barem ne kada je scenario u pitanju. Ako pak govorimo o crtežu, mislim da je to jedna od najboljih priča o stanaru Krejven rouda broj 7. Što je isključivo zasluga Masima Karnevalea.”