Zdravo, Anđelo. „Nijedan čovek nije ostrvo”, pisao je pesnik Džon Don. Ali od danas – jedna žena jeste! Devojka koja gola leži u okeanu jedna je od najosetljivijih a najupečatljivijih scena u Dilanu Dogu. A to nije jedina grafička ludost u broju 400. Kako si pristupio radu na jednom tako vizionarskom i raskošnom delu, sastavljenom od međusobno suprotstavljenih komadića isprepletanih s nadrealnom, anarhičnom nonšalancijom?
Na jedini mogući način: delimično sam bio upoznat sa sinopsisom, a scenario sam dobijao malo-pomalo, i zato sam se naprosto prepustio struji da me ponese, sledeći tok događaja. Osećao sam se kao tajni putnik na Dilanovoj galiji, koja plovi u pravcu nepoznate sudbine, ukrštajući tu i tamo svoj put s nekim od stalnih tema i košmara iz opusa serijala.
Koja ti je scena bila najteža za crtanje? A koja najzabavnija?
Ako uzmemo u obzir da za mene ne postoje teške sekvence – kao što ne verujem ni da postoje one koje se mogu rešiti s naročitom ležernošću – mislim da je scena koja mi je zadala najviše muka bila duplerica na kojoj je odozgo prikazana tropska šuma, gde Dilana i Gruča jure izgladneli zombiji, a oni se bore s njima i beže, probijajući se kroz gusto rastinje u pravcu spasa. A kada je reč o zabavnim sekvencama, ima ih sijaset. Pada mi na pamet scena u kojoj Dilan na ostrvu pronalazi olupinu svoje bube i tipičnu londonsku govornicu, obraslu zelenišom. Dok su on i Gručo tamo, telefon neočekivano zazvoni, a s druge strane slušalice naslućujemo prisustvo krucijalne ličnosti. „Deus ex machina”, kojeg verni čitaoci dobro poznaju i prepoznaju.
Posle više godina, ponovo tumačiš ulogu… pa, samog sebe. To jest, Krendala Rida, tvog fiktivnog alter ega, osuđenog da crta stripove u razrušenom svetu. Kakav je doživljaj kada moraš samog sebe da postaviš na scenu?
Eh, da! Ponovo sam se glavom i bradom našao u jednoj epizodi Dilana Doga! Moj dvojnik je uvek isti, samo ima trideset godina više. Što se na njemu i ne vidi baš mnogo. Jedina razlika je u tome što Krendal Rid više ne koristi papir i mastilo, već isti tablet za crtanje koji koristim i ja. Apokaliptični pejzaž koji ga okružuje nije se, međutim, promenio nimalo. Poznato je da crtač unosi deo sebe u svakog junaka, ali tumačiti ulogu nekoga ko u potpunosti odslikava tebe kao osobu – to je posebno iskustvo. Primorava te da zuriš u ogledalo i osetiš se kao fizički deo sveta koji je zajednički čitaocu i tebi.
U priči se pojavljuje džinovska verzija Ticijana Sklavija, pride na sebi ima fantastičnu havajsku košulju. Kako ste se Roberto i ti dogovorili o izgledu lika?
Roberto mi je predložio da za primer uzmem Kingpina kog je nacrtao Bil Sjenkjevič, kako bi Ticijanova pojava bila više naglašeno simbolička, a manje realno portretisana, premda su neka prepoznatljiva obeležja sačuvana.
Od ukupno četiri jubilarna broja Dilana, tri nose tvoj potpis. Ako ne računamo broj 1, to je čitav opus Dilana Doga, barem onaj njegov „hermetički” deo, a tu su i stotine naslovnih strana. Drugim rečima, ti si oduvek bio počasni gost Krejven rouda. Koliko si se, po sopstvenom mišljenju, promenio kao crtač?
Promenio sam se podosta. Sa više od tri decenije za sobom, sigurno sam izgubio svežinu i odvažnost iz početnog perioda, koji je karakterisala želja da se ustajale vode uzburkaju jednim izuzetno stilizovanim prikazom, tendenciozno ekspresionističkim, s tehnikom četkice i tempere – za to doba neuobičajenom i svakako u suprotnosti s klasičnim stilom Bonelijevih stripova. S vremenom sam prevazišao neka naivna shvatanja, a crtež je postao solidniji i kontrolisaniji. Međutim, želju za eksperimentisanjem u izvesnoj sam meri sačuvao i do današnjeg dana. Osim toga, dolazak digitalne ere stalno me podstiče da tražim nova i do sada nekorišćena rešenja. Ali cilj je i dalje onaj stari: izvesti stvari što sažetije a što efikasnije. O dometima i rezultatima – neka sude čitaoci.
I evo, prođe i apokalipsa. Vreme je da se nastavi dalje. Kakvu bi priču želeo da nacrtaš u budućnosti?
Ako misliš na epizodu Dilana, očekujem da to bude priča koja u potpunosti odslikava vreme u kome živimo, po mogućstvu iz originalne perspektive, a da tu bude i akcije, emocija, saosećanja, kao i ironije i čiste zabave. Izvan tih okvira, želeo bih da se ponovo oprobam kao kompletan autor, ali zasad imam samo nekoliko ideja i ne bih želeo ništa da nagoveštavam.
Koje tri pesme bi preporučio čitaocima da slušaju dok čitaju ovaj strip?
Pa, da vidimo… Kao uvod, pustio bih R.E.M. – „It’s the End of the World as We Know It”. Druga bi bila vizionarska i donekle postapokaliptična pesma Džimija Hendriksa – „1983… (A Merman I Should Turn to Be)”, veoma evokativnog zvuka, sa sporim i dirljivim završetkom, gde gitara slikovito dočarava žubor morske vode, huk vetra i graktanje galebova u letu. Za kraj – obavezno „The End” od Dorsa.