Dobro došli na stranice integralnog izdanja mini-serije Darkvudski romani, naslednika uspešne prve mini-serije o Zagoru, koju ste pročitali u sabranom izdanju pod nazivom „Duh sa Sekirom”. Tamo se radilo o postmodernističkom rimejkovanju događaja koji su dečaka po imenu Patrik Vajlding doveli do toga da preuzme ulogu izvršioca pravde (mada ja više volim termin naoružani mirotvorac) i postane živa legenda u divljinama Darkvudske močvare. Namerno sam upotrebio termin postmodernizam ne bih li lakše objasnio svoju nameru da narativ učinim aktuelnijim koristeći prošlost u funkciji sadašnjosti – kako bi okolnosti iz epizode „Zagor priča…” (kultna Nolitina rekonstrukcija Zagorove prošlosti iz 1969. godine) izgledale kao da su se stvarno dogodile, odnosno da je ta priča napisana danas. Pokušali smo da odgovorimo na ovo pitanje uglavnom bez kontradiktornosti u odnosu na ono što smo znali odranije, ali dodajući pozadinu svemu što je tamo ostalo neizgovoreno.
Operacija „Darkvudski romani” rođena je u istom tonu: ne izneverivši šarm i čaroliju junaka koji bi nekima mogao delovati starinski (što on svakako nije, budući da se, s autorske tačke gledišta, oduvek postepeno podmlađivao) , pokušali smo da je ispripovedamo kao da je „istinita”, koristeći se savremenim pristupom. Stoga nije slučajnost što svaka od šest priča počinje i završava se s novinarom Rodžerom Hodžsonom (i tajanstvenom ličnošću koju intervjuiše) kako retrospektivno istražuje lik Pata Vajldinga u pokušaju da otkrije njegovu sudbinu, te pored njegovih podviga rekonstruiše i njegovu psihologiju, tako da dobije kompletnu sliku o njemu.
Svaka epizoda razotkriće nešto novo. Ipak, čuvajte se, postavili smo i gomilu lažnih tragova (ali nijednu laž, podrazumeva se). I veoma sam zadovoljan „hajkom” koja se dešava među čitaocima. Doživeo sam da me je koleginica iz Bonelija nakon pročitane treće priče spopala na hodniku sa uperenim prstom, rekavši: „Zahtevam odmah da mi kažeš ko je to!” Naravno, nisam joj mogao uslišiti želju. Tokom procesa rada na albumima, jedina osoba pored mene koja je znala ko je ta tajanstvena osoba bila je Lola Airagi, kojoj sam se morao poveriti budući da je ona ilustrovala poslednje poglavlje, u kome se sve razotkriva.
Pored nje, ilustratori ove sage su i fenomenalni Đovani Fregijeri, Ana Lacarini, Maks Bertolini, Masimo Peše i Franko Saudeli. Peše je jedini ustaljeni Zagorov crtač, svi ostali su specijalni gosti, a ponosan sam na činjenicu da smo ovom prilikom imali i dve ilustratorke. Istini za volju, Fregijeriju ovo jeste drugi susret sa Zagorom, prvi je bio u okviru „Duha sa Sekirom”. Toliko mu se dopalo crtanje Zagora da se ponudio da nastavi s njegovim avanturama. Kao pravi profesionalac, u oba slučaja radio je s maksimalnom posvećenošću, toliko da je bar polovinu tabli crtao dvaput, ne po zahtevu uredništva, već iz sopstvene želje da postigne rezultat kojim će biti zadovoljan. Scenariji u duhu „Poslednjeg Mohikanca”, tipični za Darkvud, nisu mu stvarali probleme – u krajnjem slučaju, karijeru u Boneliju i otpočeo je na vesternu Bela i Bronko. Kako je došlo do toga da Fregijeri postane crtač Zagora? Tražio je priliku da uradi nešto novo posle godina i godina provedenih na serijalu Dilan Dog, a mogućnost da se okuša u radu na novim likovima nešto je što ga je oduvek privlačilo. Sada se, posle Zagora, posvetio Teksu! Moram primetiti kako je sve više i više crtača sa drugih serijala za koje se ispostavlja da su voljni da se suoče sa Za-Gorom Te-Nejem, junakom koji stabilno stoji na Olimpu kultnih stripova.
Što se radnje tiče, ne bih želeo da vam pokvarim užitak čitanja otkrivajući nešto što ćete ionako saznati na stranama pred vama, ali mogu reći da smo za vremenski okvir uzeli period dve decenije nakon četrdesetih godina devetnaestog veka, kada se Zagorove dogodovštine inače dešavaju. Mesto dešavanja je Filadelfija, grad koji je često prisutan u sagi o Zagoru, za koji znamo da je u njemu smeštena baza „Drugde” (ili je bar bila), kao i da je tamo neko vreme živeo Edgar Alan Po. Po svemu sudeći, savršeno mesto za otkrivanje tragova, pravih ili lažnih, o identitetu tajanstvenog sagovornika s kojim Hodžson sarađuje.
Redovna serija Zagor, tzv. edicija Zenit, ima čuvenu fiksnu „rešetku” sačinjenu od tri paralelna horizontalna kaiša, poteklu od načina na koji su davnih pedesetih godina prošlog veka objavljivani stripovi (u ediciji pod nazivom Zlatna sveska). Serđo Boneli je s razlogom bio naklonjen ovoj „rešetki” i smatrao ju je svojevrsnim zaštitnim znakom, garancijom čitaocima koje je uveravala u stabilnost naracije već od prve strane stripa.
Dakle, na svim starim izdanjima „rešetka” se održala, ali nijedan veliki autor nikad se nije osetio zarobljenim pred njom – Đovanija Tičija ili Iva Milaca nikada nije sputavala. Međutim, kada se pojavio Nejtan Never, budući da se radilo o predstavljanju novog, dinamičnog, naučnofantastičnog junaka i serijala punog specijalnih efekata, autorima je dopušteno da drugačije postave table, u maniru američkih superheroja (ali bez preterivanja). I drugi kasniji junaci pošli su ovim tragom. Tako sam još prilikom rada na prvom tomu „Priča iz Darkvuda”, kod vas ugošćenim na stranama Odabranih priča, pomislio kako bi bilo lepo polomiti „rešetku” na ediciji van glavne serije (i ograničiti se samo na nju), s obzirom na to da su neke od ovih kratkih priča poverene gostujućim crtačima (stoga je veća sloboda bila svojevrsni ustupak autorima koji su ponudili sopstvene verzije Zagorovog univerzuma). Prilika za izlazak kroz „rešetku” logično je produžena na „Duha sa Sekirom” i „Darkvudske romane”.
Iskreno se nadam da će vam se naš mali eksperiment dopasti. Kod nas u Italiji obe mini-serije naišle su na odobravanje čak i onog najtvrdokornijeg dela publike… Uživajte!
