Da li je Bred Beron politički najbitniji Bonelijev serijal? Šta donosi sutrašnjica? Da li nam je potreban srpski svemirski program?
Svojevremeno sam naćulio uši, raširio sva tri oka, a onda sam iz čela pustio pipke. Na njihovim vrhovima antenice su pažljivo slušale najavu Breda Berona, novog Bonelijevog mini-serijala. Stripoljubi, posebna rasa na planeti Gaji/Gei, odmah će pomisliti da znaju razlog moje znatiželje. I zaista, bilo je tu i stripskog interesovanja – recimo, naslovne strane Fabija Čelonija (r. 1971), diplomca milanske Škole za strip i ilustraciju, koji je 1991. postao profesionalni stripar, cenjen i omiljen i u realističkoj stilizaciji i u karikaturi. Njegove naslovne strane za Breda Berona izgledaju upravo onako kako sladokusac zamišlja „pulpu” 21. veka, još jedan primer izvanrednog generacijskog hibrida dve škole: američkih stripskih svezaka i bonelijevskih kućnih stilova. Čelonijev crtež je kompetentan, tuširanje u stripskom smislu savršeno, sa inteligentnim podebljavanjima spoljnih površina i živahnim senčenjem. A to je, baš kao kod Alfonsa Muhe, zgodna podloga za odličan kolor: problem atmosfere crtač rešava u kolornim grupama, gde je prvi ciklus naslovnica (1–5), sav u vatri i tinjanju, a već sledeći u plavo-zelenkastoj hladnoći i užasu. Uz svoju zanatsku i estetsku snagu, očigledno je i da je naš ilustrator neki delikatan čovek.
Drugi razlog od interesa za stripoljube jeste noviji Bonelijev koncept ograničene serije stripskih knjiga. Tako je Bred Beron serijal od osamnaest nastavaka, koji je u Italiji debitovao u maju 2005, a završio se u oktobru sledeće godine. Ali to nije bio kraj Zemlje i njenog Pokreta otpora, koji se saginjati neće: u avgustu 2008. objavljen je Bredov debeljuškasti specijalni broj od 240 strana, a u februaru 2009. još jedan, i tako dalje sve do 2013. Ovakav koncept ograničenog pripovedanja – baš kao i projekti poput odličnog Dragonera – mudar je izbor u tržišno hirovitim vremenima, a Boneli ga je uveo unapred, već njušeći neku najnoviju svetsku ekonomsku krizu. Izgleda da će ovakav „mikromenadžment” i strategija manjih zalogaja biti trend koji će opstati u stripskoj budućnosti, a verovatno spasiti i pokoju evropsku izdavačku kuću i zavisničku potrebu stripoljuba za još, još, još materijala.
Postoji i treći razlog zanimanja za deliju Breda, ali on zahteva malu dramsku pauzu – koju moramo iskoristiti za infozabavu svih stripoljuba.
Stazama Titovih pohoda
Infozabava kaže da je scenarista Tito Farači (r. 1965), dobro poznato ime mlađim bonelijevcima, ušao iz muzičke kritike u svet stripa 1995. godine, pišući Diznijeve stripove, što povremeno radi sve do danas. Prelaskom na „ozbiljnije” serijale, najpre je radio Dijabolika i njegove rukavce, zatim Lupa Alberta (koji je doživeo i animiranu verziju), a 1999. počinje saradnju sa Bonelijem. Od tada piše Dilana Doga, Nika Rajdera, Magičnog Vetra, Zagora, posebne brojeve Čika, kao i svetinju preduzeća: Teksa Vilera… Pomenimo i urednički zanimljive koncepte: „Crnog Miku Miša” iliti prvu i jedinu priču o Čoveku-pauku smeštenu u Italiju, koju je crtao karikaturalni majstor Đorđo Kavacano, piščev dugogodišnji saradnik i mentor. Od samog ulaska u stripsko polje, Farači pokazuje zavidnu produktivnost, nagrađivan je dosta puta, a kritika i čitaoci visoko cene njegovu diznijevsku liniju. Ali ponekad autor dobija i naglašeno kontroverzni odziv čitalaca, naročito zbog rada na Bonelijevim serijalima.
Sudeći po izjavama u medijima i autorskim ispovestima, Bred Beron ima posebno mesto u srcu svoga pisca. Serijal nosi Faračijev sopstveni stripski karakter, ispunjenje dugogodišnje želje da u Bonelijevoj ergeli pisac dobije i svoje sopstveno čedo. Piščevo „prvo, pa muško” je u italijanskoj štampi dočekano emfatično. Novine su tada vrvele naslovima poput „Evo kako će italijanski strip razbiti Spilberga”, „Godinu i po dana da spasemo svet” ili isticanjem labavog ugledanja na Klunijev lik u modelovanju stripskog junaka (što je dobar poslovični bonelijevski štos, bez obzira na vremešnost)… Pored izvanrednih naslovnih strana Fabija Čelonija, u stripu su kao crtači učestvovali (sa različitim uspesima) i Bruno Brindizi, Ana Lacarini, Đankarlo Karakuco, Đovani Bruco, Luka Raimondo, Alesandro Nespolino, Alesandro Binjamini, Masimilijano Avogadro, Valter Venturi i – u poslednjoj redovnoj svesci – sam Čeloni.
Bred Beron, glavna ličnost serijala, biolog je, veteran II svetskog rata, idealna perjanica ljudskog Pokreta otpora protiv vanzemaljske najezde, u kojoj je, izgleda, izgubio ženu i ćerkicu (sa nekoliko obrta na ovu temu). Prve sveske serijala sugerisale su – netačno – da je scenarista temu tuđinske navale shvatio kao akcioni dijalog sa generacijom video-igara, od serijala Doom pa nadalje, i bezbrojnih klonova „Osmog putnika” – samo smešteno u epohu prvog izlaska čovečanstva u svemir, u postrozvelovske godine.
Jasno je da od Breda Berona, omladinskog štiva, ne možemo očekivati istančanost filma „Dan kada je Zemlja stajala” (1951), jer je direktan izvor Faračijevih težnji ležao u hiperprodukciji starih filmova o tuđincima i kraju sveta, od kojih je „Rat svetova” rađen po H. Dž. Velsu (1953), tek vrh tadašnjeg ledenog brega. Kad danas čitamo naslove najpoznatijih filmova te epohe, deluju nam kao katalog kolektivnih psihoza i nesimulirane planetarne paranoje od pre pola veka. Za ponovnu nasladu fanova i inih gikova, evo kraćeg spiska filmske apokalipse, paranoje i ksenofobije pedesetih godina prošlog veka: „Gnevna Crvena planeta”, „Bitka iza Sunca”, „Bitka u svemiru”, „Početak kraja”, „Mozak sa planete Arus”, „Žene-mačke sa Meseca”, „Pad Meseca”, „Dan kad je nebo eksplodiralo”, „Dan kad je svet okončan”, „Odredište Mesec”, „Đavolja devojka sa Marsa”, „Zemlja protiv letećih tanjira”, „Oženio sam čudovište iz svemira”, „Napadači s Marsa”, „Došlo je iz svemira”, „Osvojilo je svet”, „To! Užas izvan svemira”, „Ubice iz svemira”, „Čovek sa planete Iks”, „Napast iz svemira”, „Projektil ka Mesecu”, „Noć kad je svet eksplodirao”, „Nije sa ove Zemlje”, „Fantom iz svemira”, „Plan 9 iz svemira”, „Radarski ljudi sa Meseca”, „Crvena planeta Mars”, „Cilj Zemlja”, „Stvar iz drugog sveta”, „Ovo ostrvo Zemlja”, „Nezemaljsko”, „Upozorenje iz svemira”, „Kada se svetovi sudare”, „Zombiji iz stratosfere”…
U ispovesti na svom blogu, scenarista pokazuje blago pomešana osećanja i „umor ratnika” nakon Bredove avanture, kao neku nezalečenu rezigniranost. I posebno nam pominje napade fanova zbog direktnih referenci u Bredu Beronu na film „Dan nezavisnosti” Rolanda Emeriha. Ali dozvolite da smatramo da su fanovi omašili poentu, jer upravo je Emerih relevantan zabavljački glas vojnoindustrijskog kompleksa – važan tumač u ime ljudi u crnom.
Došli su (ili tek što nisu...)
Preko Emeriha dolazimo i do trećeg argumenta zanimanja za Faračijev strip, onog koji je presudan ali se nikad ne izriče. [Mistifikatorska pauza…] Ali pošto je stvar od nacionalne i gajanske bezbednosti, ovo ću reći, ali da mi čitate s usana: ako zanemarimo palp oblik, u kojem se pojavio, Bred Beron je jedan od najpolitičkijih i najaktuelnijih Bonelijevih serijala.
Mudrice iz prve klupe već se javljaju s podsećanjem na teoretičare kulture koji su nam tvrdili da su priče o invaziji vanzemaljaca tek puki plod hladnoratovske psihoze: „crveni” će još više poludeti, osvojiti SAD, a bomba će pasti čovečanstvu na glavu. Tu plitku psihoanalizu odmah odbacujemo, jer su u pop kulturi pedesetih i šezdesetih, dakle, na vrhuncu Hladnog rata, Sovjeti bili tek stari dobri Rusi, a vanzemaljci su definitivno bili van-zemljaci.
Psihoza agresije na Zemlju je nešto starija od bombe i svoje korene vuče s kraja XIX veka, kada je već bilo jasno da će čovečanstvo krenuti prema zvezdama. Ili da će zvezde doći po njega. To najbolje vidimo u prvoj naučnofantastičnoj drami na svetu „Posle milijon godina” Dragutina Ilića ili u Velsovom romanu „Rat svetova” (oba iz 1898).
Velsova pripovest, verovatno najvažnija od svih umetničkih primera, bila je tumačena i kao kritika britanskog imperijalizma ili čak analiza viktorijanskih strahova i predrasuda, ali da je to tako, onda isti roman u formi radio-drame ne bi izazvao onoliku histeriju u Njujorku 1938. kada je Orson Vels napravio važan društveni ogled. U kontekstu tih godina treba izričito napomenuti značaj romana Filipa Vajlija i Edvina Balmera „Kad se svetovi sudare” (1933), koji je, premda opisuje opasnost za Zemlju od udara druge planete, važan za pitanje vanzemaljaca jer je uticao na stvaranje Flaša Gordona Aleksa Rejmonda i (nepotpisanog scenariste) Dona Mura, stripa koji je etalon zemaljskog Pokreta otpora protiv stranih sila u našem sunčevosistemskom dvorištu.
Motiv vanzemaljske inteligencije tradicionalan je i u domaćoj pop kulturi, gde ga imamo u novoj produkciji filmova grupisanih oko Festivala srpskog filma fantastike ili u stripovima grupa „Beogradski krug 2” ili „Bauhaus 7”. Dragan Filipović je u priči „Kad zlo spava?” (1987) početak tuđinske invazije na Zemlju smestio u našu državu, na jednu njenu neuralgičnu tačku. I tako ide sve do predratnih početaka naše moderne pop kulture: stripova Kreše Kovačića i Andrije Maurovića „Ljubavnica sa Marsa” (po „Aeliti“ Alekseja Tolstoja) ili flašgordonovske parodije „Put na Mesec” Radomira Perice.
Međutim, osnova današnje opsednutosti pop kulture nepoznanicama iz Svemira izrasla je – isključivo zbog razvoja nauke – u celosti od poslednje decenije XIX veka, a dovršena je 1947. navodnim padom tuđinskog broda u Rozvel (nakon čega se u nauci naglo pojavljuje „metal koji ima pamćenje”, mig-mig). U naučno-idejnom smislu toj opsednutosti mnogo je doprineo „čovek koji je izmislio XX vek”, tvorac civilizacije struje i informacije, Nikola Tesla. Kao savremenik i nesumnjiva inspiracija Velsa i Ilića, Tesla je na prelazu dva veka u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu pokušavao radio-komunikaciju sa Marsom i Venerom. Smatrao je da signali koje je dobio nisu bili prirodni. I verovao je da će najveće postignuće XX veka biti potvrda vanzemaljske inteligencije i razumevanje njenog značaja za nas, ljude.
Od tada se ništa nije promenilo. U stripu Radomira Perice 1941. mali smešni junak ponavlja ozbiljno Teslino pitanje: ima li na Mesecu života i razuma? I mi današnji se to pitamo, naročito kada smo nedavno napokon čuli potvrdu da na Mesecu i Marsu ima vode. I dolaze nam u misli druga čuda nauke, u našem vremenu sumnjivo brojna: crvena kiša organskog porekla nad Mumbajem, analize geologije Meseca i Marsa, koje ukazuju na moguće veštačke strukture, nagli porast viđenja neidentifikovanih letećih i plovećih objekata, otvaranje arhiva najvećih država… kao i otkrivanje bezbrojnih drugih indicija koje neke vladine ustanove možda već decenijama znaju. I shvatamo koliko je vreme u kojem živimo zaista posebno…
Mesto Breda Berona
U svetlu navedenog, Bred Beron, zabava i razbibriga, očigledno je tek prva lasta evropskih stripova, filmova i knjiga o vanzemaljcima, koji će zapljusnuti tržište kako budemo saznavali još čudnije stvari i kako se bude zahuktavala nova svemirska trka, žešća i masovnija nego u XX veku.
Oni koji su imali uvid u ceo serijal znaju da najveća snaga Faračijevog scenarija nije u prikazivanju vanzemaljske inteligencije, jer je ona bajkovito pojednostavljena, svedena na čisto neprijateljsku. Scenarista se usredsređuje na ono što nas, sebične i propadljive, najviše zanima, a to je kako će ljudski pojedinci, društvo i civilizacija reagovati kada do tuđinske najezde dođe. Farači je hteo da piše „Otpisane s laserima” i u mnogim trenucima je uspeo, naročito kako se serijal razvija, unoseći mnoge fine psihološke i sociološke nijanse u ponašanje izbezumljenog čovečanstva.
Ne znamo koji je razlog da Boneli za crtače stavi svoj drugi i treći ešalon, ali se puna melodramska i epska namera scenariste jasno oseća kad dobija jaču likovnost. Jedan od primera je i samo finale serijala, na koje je teško ostati ravnodušan, sa mnogo uspešnih i dramskih i likovnih rešenja, pod perom i majstorskom četkicom Bruca, Čelonija i Brindizija.
Važno je da u serijalu namenjenom omladini od 12 do 15 godina, Farači postavlja najsuštinskija pitanja naše vrste. Da li je čovečanstvo jedno grupno telo? Da li je kadro to da prepozna? Da li je vredna spasavanja ta slamka među vihorima nepojamnog svemira? Biološki, politički i civilizacijski ne može biti veće teme za pripovedača od ovog pitanja, koje su čak i gajanske supersile u više navrata nedavno razmatrale na vrhu.
Završićemo dnevničkom beleškom velikog poslenika naše kulture, Save Tekelije iz 1833. godine:
6./18. novemvr. popodne okolo tri sata u Galši pred kolebom stojašči vidim neku svetlost razorom spuštajuščusja. Ja sam otstajao ot te svetlosti na nekoliko korakaji; hod je bio čovečji, ja sam mislio da čovek ima motiku, koja proću sonca sušti svetlila se. Posle, kad se sišla niže, ta svetlost ukazala se do niže pojasa, kao čovek u oklopu tučanim svetlašči se zelenkasto. Mene vnimatelnog učini i ja pođo videti. (…)
Neću vam reći šta se desilo dalje, jer to imate u Tekelijinoj autobiografiji („Opisanije života”), ali ću samo podsetiti na brod dijamantnog oblika koji je u septembru 2007. lebdeo nad Beogradom skoro punih sat vremena. Da li su unutra nosili „oklope koji svetle zelenkasto” i da li su Oni zaista „dobri” (kako sugeriše naslov filma Miroslava Lakobrije)?
Ne znamo, ali ćemo možda brzo saznati.
P.S. Tokom dovršavanja ovog članka, marta 2011, pet hiljada gajanskih naučnika recenzira članak Ričarda B. Huvera, naučnika u NASA, o novopronađenim fosilima bakterija u meteoritima. I željno čeka ovog meseca knjigu istog autora „Otkriće vanzemaljskog života: kosmičko poreklo života” (The Discovery of Extra-Terrestrial Life: The Cosmic Origins of Life). Bred Beron je ozbiljna stvar, rekosmo vam već.