Mladom čitaocu koji se prvi put susreće sa Martijem Misterijom, ili to čini tek odnedavno, zahvaljujući Veselom četvrtku, teško je dočarati koliko je krupan korak bila prva pojava ovog stripa pre pune tri decenije, u zemlji koja se zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Bilo je to divlje, varvarsko doba, bez interneta (!), bez skeniranih stripova (!), bez mogućnosti da se strana strip-izdanja kupe u ovdašnjim knjižarama ili naruče iz inostranstva (!), tako da su ljubitelji stripa pretežno zavisili od ponude onoga što je bilo prevedeno i plasirano na kioscima. Među najširom čitalačkom publikom tog vremena, junaci Zlatne serije i Lunovog magnus stripa bili su bez premca po popularnosti. Čitati stripove tada je značilo, pre svega, čitati Zagora, Teksa, Marka, Bleka…
To su stripovi jednostavne dramaturgije i jasne moralnosti, prilagođeni mlađem čitateljstvu, što, pored ostalog, znači da su prikazi nasilja svedeni ili eliptični, bez krvi, a mestimični nagoveštaji strave svode se na koketiranje sa žanrovskim klišeima preslikanim iz B-filma (vampir, mumija, zombi i razni čudovišni produkti ludih naučnika). Još pamtim prijatan šok i nevericu od pre tri decenije (!) kada sam, kao mladi ljubitelj strave, video da već prva epizoda Martija Misterije kulminira smelim detaljnim prizorom topljenja čovekovog lica (u tri uzastopna kadra)!
Istina, to je bio omaž završnici prvog Spilbergovog Indijane Džounsa, filma za koji se veruje da je indirektno zaslužan za nastanak i popularnost serijala MM baš u to vreme (mada su i Kasteli i Marti više puta tvrdili da Indijana nije bio inspiracija za Martija, već da samo može biti obrnuto, jer, iako je MM #1 objavljen 1982. godine, sam strip je nacrtan još 1980, a prvi Indijana Džouns premijerno je prikazan juna 1981), ali je za ovdašnjeg čitaoca, dotad naviklog da je vrhunac horor ikonografije oličen u tek ponekoj davno ogoleloj lobanji, ovaj prizor bio nagoveštaj novih, drugačijih vetrova u domaćoj strip ponudi.
Ne zaboravimo da je cenzura u novosadskom Dnevniku u to vreme brisala nož iz Blekove pesnice, pa se stoga činilo da ovaj golim rukama lomi rebra crvenim mundirima! Već u četvrtoj Martijevoj avanturi, sa Etrurcima i modernim sledbenicima njihovih krvavih obreda, susrećemo ubicu koji ljudima čekićem razbija lobanje. Kad Zagor nekoga čvrkne svojom kamenom sekiricom, rezultat je tek čvoruga; ovde, međutim, vidimo polupane glave u lokvama krvi. A onda, došla je na red peta epizoda MM – „Užas u Providensu” – manje eksplicitna u smislu telesne groze, ali zato bogata obilatim dozama čiste kosmičke strave!
Da budemo jasni: Marti Misterija nije horor strip. Ako bismo ga morali žanrovski odrediti, on je pre svega intelektualno-avanturistički, fantastični serijal. Njegova fantastika češće prilazi SF-u nego hororu, zahvaljujući motivima kao što su: drevne civilizacije sa naprednim tehnologijama, vanzemaljske rase, paralelne dimenzije, putovanje kroz vreme, roboti i drugi izumi znatno većih moći od onih koje danas imaju ili su ih u dalekoj prošlosti mogli imati, i tome slično. Ipak, fantastika u serijalu MM, isto kao i kod Indijane Džounsa, u starim filmskim serijalima i palp prozi iz tridesetih godina XX veka (odakle su tvorci Indijane crpli inspiraciju), neretko biva obojena mračnijim senkama vezanim za drevne civilizacije, njihove običaje i tajne koje ih prate. Recimo, ko može da zaboravi izvanrednu epizodu sa astečkom kristalnom lobanjom, duhom Teotivakana i krvavim obredima na južnoameričkim piramidama? Ali, ima u ovom strip-serijalu i malo manje drevnih, a i te kako jezivih misterija, poput sablasno opustelog broda „Meri Selest” i „oživelih” mrtvačkih kovčega na Barbadosu (u epizodi „Knjiga tajni”), ili nadrealno-košmarnog užasa u nadahnutoj hororičnoj epizodi „Kristalna kugla”, sa krvožednom harpijom, kristalno-prozirnom mačkom, ubilačkim skenerom i zelenim čajem koji, ako se pije previše, izaziva priviđenja.
Drugim rečima, tiha jeza, ali i čista strava, česti su gosti u epizodama ovog serijala, nekad u pozadini, u ponekom detalju ili dešavanju, a nekada u prvom planu. Jer, podsetimo, profesor Misterija je tokom svoje bogate karijere istraživao i tajne direktno povezane sa tradicijom horora: susreo se sa („bosanskim”!) vampirom usred Njujorka, suočio sa vaskrsnutom legendom o Frankenštajnu, sukobio se s vukodlacima, potomcima srednjovekovnih crnih magova Dija i Kelija, sa vešticama i lovcima na njih, itd. Zbog toga je bilo samo pitanje vremena kada će se susresti i sa svojim evropskim kolegom, istraživačem noćnih mora – Dilanom Dogom, kako bi zajedno sišli u podzemlje strave…
Kada govorimo o elementima horora u ovom serijalu, valja istaći da su scenariji Alfreda Kastelija, Martijevog tvorca, značajno podigli standarde u dotadašnjoj produkciji Bonelija (i to ne samo u pogledu strave!), i time direktno pripremili teren za pojavljivanje Dilana Doga, „rođenog” četiri godine posle Martija. U tom smislu, uz sve poštovanje prema nesumnjivoj draži koju, na primer, imaju povremene horor-epizode u Zagoru, mora se priznati da su ove zasnovane na primitivnijem konceptu horora, preslikanom ili jedva variranom iz B i C filmova.
Naravno, nesporna je nostalgična draž Kandraksove mumije ili raznih Helingenovih ludorija (uključujući i njegove saveznike, jezive vanzemaljce), ali su ti likovi i te avanture nedvosmisleni simplifikovani palp koji je u serijalu o Zagoru tek Sklavi, krajem osamdesetih, pokušavao da malo uozbilji (u epizodi „Demon ludila”, Odabrane priče #14). Dovoljno je samo uporediti Zagorovog vampira – barona Rakošija („Povratak vampira”, Odabrane priče #7) i njegov imidž starog švalera: zalizanu kosu, uštirkanu košulju, podignutu kragnu i plašt što za njim leprša – sa izmučenim, tragičnim serijskim ubicom-krvopijom usred velegrada, kojeg Marti susreće u jednoj od ranijih epizoda serijala, pa da bude očigledan Kastelijev iskorak u tretmanu žanrovske tradicije i njenog modernizovanja.
Još slikovitiji primer za gotovo kvantni skok koji je Kasteli kao scenarista sa Martijem Misterijom doneo u Boneli predstavlja epizoda „Užas u Providensu”. Teško je glumiti objektivnog kritičara pišući o ovoj avanturi, jer baš ona je potpisniku ovih redova strašno mnogo značila, i još uvek znači, iz više razloga. Pokušaću ovde da oslikam njen značaj, kako subjektivni, tako i objektivni.
Subjektivno, bio je to prvi susret sa imenom i delom Hauarda F. Lavkrafta, najvećeg i najuticajnijeg pisca horora XX veka, ne samo za mene nego i za mnogobrojne ovdašnje čitaoce. U vreme izlaska ove epizode, nijedna jedina priča ovog velikana fantastične proze nije bila prevedena na srpski, tako da je upravo Marti Misterija imao tu čast da našoj publici prvi put predstavi ovog autora. Malo je reći da sam bio fasciniran ovom epizodom: posle nje postao sam doslovno opsednut time da, po svaku cenu, dođem do Lavkraftovih priča – u varvarsko vreme, kada njih u srpskom prevodu nije bilo, do knjiga na engleskom je bilo užasno teško doći, a internet još nije bio ni u povoju! Danas je dovoljno da čujete za neko intrigantno ime (bilo da je to pisac, esejista, strip-autor, muzičar, reditelj ili glumac) pa da ga smesta „izguglate” i saznate o njemu i više nego što se može poželeti; i ne samo to, možete sa samo nekoliko klikova skinuti s neta dobar deo njegovog opusa, ako ne i čitava sabrana dela, a istim putem možete brzo i lako poručiti knjige, stripove, neki DVD ili CD, i imati ih u svojim rukama jedva 7-10 dana otkako ste za njihovo postojanje prvi put čuli.
Današnjem mladom čitaocu nije lako preneti ne-tako-davnašnji osećaj frustracije i višegodišnjeg (!) iščekivanja da „zvezde budu tamo gde treba”, pa da zaintrigirani potencijalni fan napokon bude u prilici da u svojim rukama drži priče pisca o kojem je do tada godinama samo maštao. Na svu sreću, na srpskom je veći deo Lavkraftovih najvažnijih dela objavljen u relativno kratkom roku, nekih pet godina posle ovdašnjeg izdanja Martijeve avanture u Lavkraftovom rodnom Providensu. Bilo je to u periodu 1989-1990. godine; prvo u zbirci „S onu stranu sna” (Rad, 1989), pa u antologiji „Horor” (Znak Sagite, 1990), a usledili su i romani „Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda” (BIGZ, 1990), zajedno sa fundamentalnim esejom „Natprirodna strava u književnosti”, i „U planinama ludila” (Gradina, 1990), praćen ciklusom priča o Randolfu Karteru. Za samo jednu godinu, kroz ove četiri knjige, nadoknađen je dobar deo višedecenijskog zaostajanja za svetom – a samo još godinu dana pošto su Veliki drevni premijerno privirili na srpski jezik, zemlja nam se raspala u krvavom građanskom ratu. Slučajnost? Ili još jedna misterija za istraživanje?
Jedno je sigurno: kada sam prvi put čitao ovaj strip, nisam mogao ni da slutim da ću nešto kasnije i sâm biti u prilici da hodam Providensom i posetim Lavkraftov grob, a da ću zatim i lično biti zaslužan za ultimativno predstavljanje Lavkrafta na srpskom kroz knjižurinu „Nekronomikon”, sa dvadeset njegovih najboljih priča, praćenih iscrpnim napomenama, uvodom i pogovorom! Da i ne govorim o tome da su pojedini aspekti ove iste epizode Martija bili razrađeni i ugrađeni u moj prvi roman, „Naživo” (Prosveta, 2003): tajanstveno mračno „bratstvo” ćelavaca demonskog pogleda, energetski naboj „zlih” mesta, razgranate urote, okultna pozadina stvarnih događaja, mešanje stvarnosti i fikcije…
Umesto ofucanih čudovišta, epizoda „Užas u Providensu” razotkrila mi je jedan potpuno novi koncept horora – stravu kosmičkih razmera, ponornih dubina i nepojmljive zlokobnosti. Kuća građena po planu koji je nacrtao sam nečastivi! Planovi korišćeni za njenu izgradnju stari su kao i samo zlo! Uglovi i perspektive koji ne mogu da postoje! Zlokobne geometrije, iskrivljene perspektive i strahote koje prevazilaze maštu! Ponori koji se kriju iza zidova jedne neobične kuće! Slike toliko užasne da se ne mogu pokazati – nastale prema stvarnom modelu! Zemlja pradrevnih osvetljena sa dva meseca! „Crni ponor”! „Beli želatin”! „Mesečeve stepenice”! „Ovi uglovi! Ove perspektive! Nije moguće da postoje!” U svemu tome ima neke logike, iako se radi o bezumnoj logici… I vreme i prostor gube svoje značenje! A poslednji ostaci stvarnosti tope se u pulsirajućoj masi strave…
Lavkraft se gnušao pojednostavljenog, antropocentričnog pristupa u kome ljudske vrline (ljubav, hrabrost, prijateljstvo) obavezno moraju da pobede zlikovce (lude naučnike, mutante, monstrume…) iako je za života bio osuđen da priče objavljuje rame uz rame sa piscima takve vrste horora, u magazinu Weird Tales. U svojim delima stvorio je univerzum u kome je čovek samo „slamka među vihorove”, bez ikakvog dobroćudnog boga koji bi mu garantovao spas kao nagradu za poslušnost i „vrline”. Umesto boga sa ljudskim licem, u središtu vasione, kod Lavkrafta se nalaze puzavi haos i idiotski bog Azatot…
Čitav ovaj novi univerzum horora je u Lavkraftovom pisanju učinjen realnijim, i to u maniru koji će, mnogo decenija kasnije, postati karakterističan i za Martija Misteriju: aura dokumentarnosti osnažena je nizom „fakata” koji tematiku priče povezuju sa novodno stvarnim događajima iz istorije. Tako, recimo, u prologu „Užasa u Providensu” saznajemo o „stvarnim slučajevima” u kojima vile otimaju ljude pred svedocima, neki drugi se pak pojavljuju niotkuda ili nestaju pred zapanjenim posmatračima, a vrlo konkretne kuće sa imenom i adresom navode se kao „dokumentovano uklete”.
I ne samo to! Pored „dokumenata” i „fakata” navedenih u samoj epizodi, gde se pradrevne tajne (npr. Kraljevska soba u Keopsovoj piramidi) povezuju sa najmodernijim eksperimentima na vodećim svetskim naučnim institutima, tu su i neizostavne „Misterijine misterije”, tekstualni dodatak koji služi da ponudi dodatna obaveštenja i zagolica zainteresovane da se i sami upuste u dalje istraživanje aktuelne misterije. Upravo sam u ovom dodatku svojevremeno prvi put čuo za filmove „Koreni priviđenja” (Altered States, 1980) i „Pakao” (Inferno, 1980) i zaintrigirao se da ih obavezno pogledam. Čak i tada, trebalo je da prođe nekoliko godina (za „Korene…”), pa i više od decenije (za „Pakao”), pre nego što sam uspeo da dođem do njih – i uverim se, recimo, da je u pratećem tekstu „Pakao” neshvatljivo pogrešno povezan s ovom epizodom, jer, suprotno onome što Kasteli tvrdi, u kući u tom filmu ne stanuje Đavo, niti se tu vidi bilo šta slično egzorcizmu! Današnji čitalac moći će, zahvaljujući internetu, mnogo brže i lakše da proverava navode „Misterijinih misterija”…
Pored toga, ova mi je epizoda prvi put otkrila potencijale intertekstualnosti u stripu – jer se radnja više ne dešava u tamo nekom fantastičnom Darkvudu, ili u napadno fikcionalizovanom istorijskom periodu u kome mala deca šutiraju Crvene mundire u cevanice i mlate ih pesnicama kao idiote! Ne, Marti Misterija je smešten u istu stvarnost koju i čitalac s naslovnim junakom deli, što se ogleda kroz neprestane aluzije na realno postojeće ljude, dela i brendove, a naročito na naslove filmova i knjiga. Sećam se, recimo, da sam tako, u krhkom tinejdžerskom uzrastu, pohitao u biblioteku i smesta pročitao Frejzerovu „Zlatnu granu” samo zato što Martiju tu knjigu Dijana poklanja za rođendan u epizodi „Knjiga tajni”!
Povrh svega, „Užas u Providensu” još i više potencira intertekstualnost time što stvarni pisac – Lavkraft – u flešbekovima postaje junak fiktivnog sveta stripa: prema ovom zapletu, on je, navodno, živeo u prvoj verziji zlokobne kuće, izgoreloj u noći kada je on umro (1937). U ovom stripu prvi put mi je otkrivena fascinantna ideja: „Lavkraft nije ništa izmislio – on je već bio ovde.” Pretapanje stvarnosti i mašte, mitologije i istorije, proznih i dokumentarnih dela, citati iz stvarnih („U planinama ludila”) i izmišljenih knjiga („Nekronomikon”), istorijske i fiktivne ličnosti – i, povrh svega, nagoveštaji razgranate zavere sa mračnom „braćom” što čuvaju nezamislive tajne i domunđavaju se telefonom iz senke… Ukratko, scenario ove epizode ingeniozno prodire u srž Lavkraftove poetike i svetonazora, jer stavlja u pogon upravo one koncepte i postupke koji čine esenciju njegovog osobenog dela, i to na kreativan, a ne epigonski način. Zbog toga i dan-danas, posle čitavog niza vrhunskih strip-autora koji su adaptirali i nadograđivali Lavkraftov svet, od Mebijusa i Korbena do Alana Mura, ova izvanredna epizoda ostaje jedan od vrhunskih primera uistinu pametnog i nadahnutog prenošenja lavkraftovske poetike strave u medijum stripa.
Njena originalnost je višestruka. Kao prvo, za svoju polaznu osnovu uzima koncepte iz jedne manje izvikane i ređe adaptirane Lavkraftove priče – „Snovi u veštičjoj kući” (Dreams in the Witch House, 1933). Kao drugo, premisu te priče, o okultno-indukovanom međudimenzionalnom putovanju, oslobađa od prevaziđenog veštičarstva i crne magije, te je snažnije povezuje sa modernom fizikom, zadržavajući samo tanke nagoveštaje magije, ali bez Valpurgijske noći, žrtvovanja bebe i sličnih klišea. Kao treće, tu premisu razvija u pravcima koje je Lavkraft jedva nagovestio, ali se njima nije bavio. Dakle, umesto da uprosti i trivijalizuje njegove složene koncepte, kako to čini 95% svih njegovih strip-adaptacija, odbacujući ono originalno i zadržavajući i naglašavajući svaki kliše, „Užas u Providensu” nadograđuje jedan originalni a slabo eksploatisani aspekt Lavkraftovog pisanja, a odbacuje ili umanjuje ono klišetizirano, i tako pruža školski primer kvalitetne, kreativne adaptacije i omaža. A kad smo kod toga, vredi istaći i uspelu inkorporaciju junaka jedne druge Lavkraftove priče – „Pikmenov model”: taj slikar čudnih prizora prirodno je srođen sa zapletom ove epizode.
Ali ni to nije sve! Možemo imati ograde prema mestimično ukočenom i nedovoljno atmosferičnom crtežu Anđela Ričija, koji je možda mogao detaljnije da istraži izgled Providensa, pa i samog Lavkrafta, jer u ovom stripu nimalo ne liči na sebe. Ali, uprkos tome, jedna stvar je nesporna: on je uspeo da nadahnuto oživi neke od najapstraktnijih, gotovo neopipljivih Lavkraftovih koncepata. Jedna je stvar osmišljavanje sluzavih vodozemačkih ili podvodnih monstruma sa pipcima, i relativno laka u poređenju sa izazovom što ga pred crtača stavlja poezija kosmičke strave iz pasusa poput ovog:
Vrištavi, svetlucavi ponori zablistali su pred njim i bio je sasvim nemoćan u bezličnom zagrljaju svetlucave, mehuraste gomile. Ispred se kretao mali, kaleidoskopski polihedron, a duž čitave uskovitlane praznine rastao je i ubrzavao se neodređeni tonski obrazac, koji kao da je nagoveštavao neki neizrecivi i nepodnošljivi vrhunac. Gilmen je, izgleda, znao šta se približava — čudovišna provala valpurgijskog ritma u čijem kosmičkom zvuku će biti usredsređena sva iskonska i poslednja prostorno-vremenska previranja, koja leže iza masivnih sfera materije i ponekad probijaju u odmerenim talasima što prodiru kroz sve slojeve bića, žigošući svetove u razdobljima užasa.
(„Snovi u veštičjoj kući”, Nekronomikon, str. 307)
Riči ovim redovima daje više nego adekvatno ruho, nadrealno-košmarno, vizuelno originalno i upečatljivo, i to kroz čitav niz nezaboravnih kadrova i prizora koji će vam se urezati u pamćenje i, uz malo sreće, proganjati vas u košmarima!
Lavkraft zaista ima specijalno mesto u ovom serijalu: ne samo što je uveden tako rano, u jednoj od prvih epizoda, nego je imao tu čast da neki drugi njegovi koncepti posluže za, u Dnevnikovom izdanju, jubilarnu stotu epizodu („Nekronomikon”), u kojoj je, zajedno sa Hičkokom, postavljen na tron kraljeva horora u 20. veku. Ova epizoda nije zaista jubilarna, jer u originalnoj numeraciji nosi broj 103, ali jeste posebna zbog omaža upriličenog povodom stogodišnjice Lavkraftovog rođenja i destogodišnjice Hičkokove smrti.
A ni to nije sve, jer eksplicitni lavkraftovski motivi, teme i ideje prožimaju još i nekoliko drugih stravoužasnih Misterijinih avantura: „Užas među Sumerima” (Vannini #2) i dvodelnu „Zbogom, Java!” i „Užas s druge strane praga” (Veseli četvrtak #18-19). Ova docnija gostovanja Lavkrafta u serijalu MM nisu bez vraga, ali uz sve mestimične kvalitete (najviše prisutne u poslednjoj pomenutoj epizodi), mora se reći da je lavkraftovski „užas” u njima značajno trivijalizovan ili bar relativizovan, sveden na palp (mračne sekte prizivaju čudovišne Bog-Demone žrtvujući device i mumlajući koješta), koji je Kasteli u svojoj inicijalnoj, nedostižnoj epizodi „Užas u Providensu” tako nadahnuto izbegao.
Nadam se da će nove generacije čitalaca uživati u sjajnim, svežim i nadahnutim avanturama Martija Misterije, profesora-avanturiste, i da će ih one, sa svim pratećim materijalima, inspirisati za dalja istraživanja misterioznog sveta u kome obitavamo, te mračnih, manje znanih tajni njegove prošlosti. Želim da verujem da će one novim generacijama (budućih) pisaca, kritičara, priređivača i istraživača poslužiti kao odskočna daska, ne samo za dalje surfovanje po globalnoj mreži u potrazi za tajnama Atlantide, Etruraca, neandertalaca, Maja i Asteka, nego možda i za kreativnu nadgradnju tema, ideja i autora o kojima ćete čitati na ovim stranicama!
