Geneza priče „Mater Dolorosa” bila je veoma kompleksna.
Sve, naravno, počinje od „Mater Morbi”, priče koja je plod ciničnog uma Maura Markezelija. Kao što često ponavljam, jednog dana mi je rekao otprilike ovo: „Voleo bih da napišemo priču u kojoj se Dilan bori s bolešću. A to bi najbolje napisao ti, pošto si oduvek bolestan.”
I bi tako: seo sam za tastaturu i napisao devedeset četiri stranice pune patnje i upečatljivih rečenica, u nadi da će tog Dilana i žene i muškarci doživeti kao lepog, izmučenog i poželjnog. Plod svog napora potom sam poverio maestru Masimu Karnevaleu, koji je moju brutalnu prozu pretvorio u grafičko remek-delo. Toliko sam bio zadovoljan rezultatom da sam istog trenutka počeo da se igram idejom o pisanju nastavka.
U tom je trenutku bilo lako.
Potom je priča stigla do kioska i podigla veliku prašinu: dopala se čitaocima, dopala se kritici, a za nju su se zainteresovali i oni mediji koji inače o stripu nikada ne govore. Čak je i politika umešala svoje prste, pokrenuvši silne polemike o eutanaziji i biološkom testamentu, zahvaljujući čemu je Dilan Dog nekoliko dana bio na naslovnim stranicama svih dnevnih novina u zemlji. U međuvremenu, nastavio sam da razmišljam o tome kako napisati drugo poglavlje. Ali stvar se potom zakomplikovala.
Nakon kiosk-izdanja, u Italiji je objavljeno i luksuzno reizdanje većeg formata, koje je postiglo još veći uspeh i postalo neka vrsta instant klasika koji se iz stripa odmetnuo u grafički roman. Zatim su došla inostrana izdanja i nagrade. Tada je postalo jasno: biće više nego teško napisati „drugi deo”.
Zato što su očekivanja bila prevelika. Zato što Masimo Karnevale više nije bio dostupan usled rada na svom Velikom Teksu, koji ga je u potpunosti okupirao. Zato što su, uostalom, svi kao zapete puške jedva čekali da kažu: „Nastavak je lošiji od originala… koji je ionako bio precenjen!” A pre svega zato što ako si već jednom bio te sreće da napišeš priču koja je pokazala moć da uzdrma puls javnosti, nikad nije preporučljivo pokušati to još jednom.
I upravo zbog svega toga, prisiljen si da pokušaš. I kao što se često dešava kada je ulog previsok, ja sam ga podigao još više.
Kada sam postao urednik cele porodice izdanja vezane za istraživača noćnih mora, te shvatio da će upravo meni pripasti odgovornost da napišem jubilarni broj povodom tridesetogodišnjice, otišao sam kod Ticijana i njegove žene Kristine i izložio im samoubilačku ideju koja mi je pala na pamet: priču koja bi bila nastavak „Mater Morbi”, a ujedno i osvrt na prošlost Dilana Doga, preispitivanje njegove sadašnjosti i anticipaciju budućnosti koja ga čeka. Želeo sam takođe da izvršim i male ispravke u kontinuitetu, ne bih li rasvetlio nejasnoće u događajima koji su me proganjali još od vremena kada sam bio samo običan čitalac. I konačno, želeo sam da sve to nacrta Điđi Kavenago, mladi daroviti autor čiji je rad na Dilanu Dogu tada podrazumevao svega nekoliko naslovnih strana i nijednu tablu stripa.
Ticijanu su se moje ideje dopale. Kristina je pak bila pomalo skeptična. Bojala se da priča koju sam prvobitno zamislio kao nastavak „Mater Morbi” više ne bi bila tako lična i intimna kada bi bila pomešana sa svim tim drugim elementima koje sam želeo da iskoristim.
Bila je u pravu, očigledno.
No, imao sam dug koji sam morao da izmirim, i to je bila prava prilika.
Naime, dok sam pisao „Mater Morbi”, koristio sam Dilana kao sredstvo uz pomoć kojeg sam izneo svoje strepnje i strahove; Dilan je preuzeo sve moje muke i oplemenio ih, pretvarajući ih u nešto značajno za njegove čitaoce. Bio je red da on i njegova mitologija sada iskoriste mene. Nešto kao obred posvećenja, koji mi je bio neophodan kako bih prihvatio ono što sam do tog trenutka svesno odbijao: činjenicu da je Dilan Dog veći i važniji od mene. Dilan Dog je veći i važniji od svih onih koji su ga pisali i crtali pre mene. Dilan Dog je veći i važniji čak i od Ticijana Sklavija, koji ga je stvorio i koji je sam po sebi veličanstvena figura. A kada pred sobom imaš nešto što te prevazilazi na tako očigledan način, jedino što možeš jeste da obuzdaš svoj ego i staviš se u njegovu službu.
I bi opet tako: seo sam za tastaturu i napisao devedeset četiri stranice pune patnje i upečatljivih rečenica, u nadi da će tog Dilana i muškarci i žene doživeti kao lepog, izmučenog i poželjnog. Plod svog napora potom sam poverio maestru Điđiju Kavenagu, koji je moju brutalnu prozu pretvorio u grafičko remek-delo.
Ono što se nakon toga dogodilo sada imate pred sobom.