„Oprosti mi, Čiko, ali o tome ne samo da ne mogu da pričam, nego pokušavam sve da zaboravim!” Ovim rečima Zagor započinje otkrivanje svoje tragične prošlosti Čiku u epizodi „Zagor priča…”, upečatljivoj i inspirativnoj pustolovini, ključnom manifestu Zagorove drame, koju je napisao Gvido Nolita alijas Serđo Boneli. Inspirisani njihovim remek-delom o nastajanju darkvudskog junaka, Mauro Laurenti i moja malenkost „Pravdu Skitnice Ficija” posvećujemo Noliti i Galijenu Feriju.
Želim da vam pričam o učiteljima i učenicima. U Nolitinoj priči, mladi Pat Vajlding nailazi na Ficija, koji ga odgaja i postaje njegova jedina porodica. Srećom, ja nisam imao teško detinjstvo kao Zagor, i uz sebe sam imao porodicu koja mi je pomagala i podržavala me, ali sam isto kao i on, pa čak i više od njega, na svom putovanju imao dobre učitelje.
Samo sam nekoliko puta imao to zadovoljstvo da razgovaram sa Serđom Bonelijem onako kako to sada radim s Davideom, njegovim sinom i današnjim vlasnikom izdavačke kuće, ali odlično se sećam uzbuđenja prilikom prvog susreta s njim, kada me je Gracijano Fredijani njemu predstavio. Gracijano je prvi verovao u mene. Pozvao me je u Milano kako bi me podučio svemu o svetu stripa, i svetu uopšte, kao što čini i dan-danas. To što sad ne spaljujem tiganje u nekoj kuhinji već pravim nered u kancelariji dugujem njemu i Mauriciju Kolombu, koji je (i ne sumnjajući koliko ću mu se popeti na glavu) naivno obećao da ćemo zajedno napisati jednu priču, kako bi mi objasnio svoju scenarističku tehniku, ukoliko se Morenu Buratiniju bude dopao neki od mojih sinopsisa. Moreno ih je pročitao, doterao neke moje ideje i dodelio Galijenu Feriju da ilustruje Mauricijevu i moju priču. Zato „Gospodara ostrva” mogu navesti kao jedan od svojih prvih redakcijskih poslova… A onda je Mauro Bozeli došao na ideju – za njega nesmotrenu, a po mene vrlo srećnu – da me zaposli u redakciji.
Biti „Bozov” astistent najbolja je škola koju sam mogao da upišem. Zahvaljujući tome, neka tamo skrpljena ideja koja se vrtela po mom nerazumnom pripovedačkom umu sada je nacrtana i objavljena epizoda. Ne prođe ni dan da ne naučim nešto dok ga posmatram kako radi.
Isto kao i „Gospodara ostrva”, priču koju ćete uskoro čitati nameravao sam da pišem zajedno s Mauricijom, kako bih se oslonio na njegov senzibilitet i narativni ritam. Ali on je, u dogovoru s Buratinijem, odlučio da sam spreman da stanem na svoje mlade scenarističke noge i napravim prve korake. Sva sreća, mogao sam bar da računam na saradnju jednog drugog junaka, naoružanog tušem, iz svoje zagorovske mladosti: Maura Laurentija. Podrazumeva se da, u slučaju da strip proglasite dobrim, veliki deo zasluga pripada njemu. I tako je rođena „Pravda Skitnice Ficija”, ambiciozna priča o stasavanju jednog junaka. Priča o učiteljima i učenicima koje su odgajili odlični gorepomenuti učitelji, a naročito o jednom srećnom učeniku. Priča koja (u skladu s poznatom izjavom Serđa Bonelija) otkriva zašto Zagorova sekira nekad može da ošamuti, a nekad da povredi protivnika, u zavisnosti od toga kako je bačena. Slično poput mog oružja, olovke, kojim ću vas, nadam se, nakon što sam vas ovim predgovorom ošamutio, nežno povrediti, jer sam, za razliku od Zagora, koji ne voli da se priseća svoje prošlosti, veoma uživao u pripovedanju priče na stranicama koje slede…
Uživajte u čitanju!
