Kada sam bio nekih dvadeset i kusur godina mlađi, reč restart, ili, modernije, reboot, nije nužno značila nešto negativno. Studiraš pet godina medicinu, shvatiš da ne ide, pa udariš restart i upišeš, šta znam, istoriju umetnosti. Zaglavi ti kompjuter, CTRL+ALT+DEL, problem rešen. Odeš u inostranstvo, ne snađeš se, dođeš nazad u Srbiju, kreneš iz početka. Restart kao večita nada u bolje sutra.
Međutim, u poslednje vreme, talas neinventivnosti koji je zapljusnuo obale Južne Kalifornije i njene industrije zabave učinio je da se ova reč poprimi isključivo negativnu konotaciju. Pošto je bliži rođak restarta/reboota „rimejk” već odavno oklevetan kao nosilac celuloidne kuge, prešlo se na neke druge termine. Jedno su vreme reditelji pričali o reimagining-u (mo’š misliti), a sada, sve češće, imamo i taj reboot.
Padne li nekoj popularnoj franšizi gledanost naglo, šefovi studija serviraju joj tu trotasternu kombinaciju iz prvog pasusa. Tako je prošao Spajdermen, tako je u neku ruku prošao i Supermen, i čas posla eto nama nove psovke – ne damo klasike, čuje se gromki glas internet drekavaca, uplašenih kako će stari sjaj njihovih voljenih junaka izbledeti kad ga neki sineast-dunđer nagrdi po novim pravilima.
Nije mi, stoga, teško zamisliti reakciju lokalnog življa kada u rukama prvi put budu držali ovu Mister Noovu „revoluciju”, koju potpisuje scenarista Mikele Mazijero. Hardkor fenstvo je možda najviše hardkor u oblasti stripa, pa se tu promene – ako se već menjati mora – donose veoma, veoma pažljivo.
Mazijero, doduše, nastupa sa osetljivošću pneumatske bušilice. Dobri Mikele, rodom inače iz varoši po imenu Kastelmasa iz oblasti Veneto, u ovih sto i kusur stranica će pokušati da vam proda ne jednu, već barem nekolicinu najsurovijih blasfemija koje bi pošten „pilotista” mogao da smisli. Kako, bre, on zamišlja da mi ovde svarimo Mister Noa koji ne leti pajperom, a pajperom ne leti zato što (još) nije pilot? Ne živi u Manausu, i ne provodi vreme u pesničenju sa lokalnim dripcima posle nekoliko flaša kašase? Ne poznaje Ota Krugera, u narodu znanog kao Es-Es i ne švaleriše se svakom prilikom? U nekakvoj krizi nekakvog morala, ništa više nikome nije sveto, reći će neko.
I – pogrešiti.
U legendarnom diptihu Akire Kurosave o lutajućem samuraju po imenu Sandžuro, pažljivi filmofili primećuju da je lik koji tumači Toširo Mifune isti, ali su prilike različite. Sandžuro je, po nekim interpretacijama, zapravo „duh” ograničen telom koji se javlja kada treba ispraviti neku krivu Drinu. Pomogne ovde, pomogne onde, pa nestane. Slično se ponaša i „čovek bez imena”, kojeg tumači Klint Istvud u filmovima Serđa Leonea. I on se po potrebi javlja u drugim predelima američkog kontinenta, spreman da svojim prisustvom razreši nekakav Gordijev čvor, koji niko drugi ne bi umeo. Sandžuro i „bezimeni” na papiru nose mač i pištolj, ali čini li ih to onime što jesu?
Mister No, elem, u svojoj kanonskoj formi jeste pilot, jeste bekrija, jeste prijatelj zlatokosog Švaba, i jeste hodajući atlas Amazonije, koji zna gde se koji potok uliva u koju reku. Ali ništa to nije definitivna odrednica njegovog karaktera. Mazijero to prepoznaje, i stoga rešava da nam „transportuje” esenciju Mister Noa – a to je njegov buntovni ali pravedni duh – dvadeset pet godina kasnije. Mladi Džeri Drejk u njegovoj viziji neće osetiti pakao pacifičkog ratovanja, niti bežati od smrti pred nemačkim mitraljezima tokom savezničke invazije na Italiju, niti će slušati džez i bosa novu. Ne, ovaj novi Džeri će svoje vatreno krštenje doživeti na jednom drugom mestu – u paklu džungle Vijetnama, tokom najžešćih borbi između Amerike i Vijetkonga. Ali ta iskustva će ga formirati na vrlo, vrlo sličan način.
Pred vama je, dakle, jedna restilizovana, od početka izmaštana (hah, evo i to da vam podvalim!) priča o starome znancu, proturena kroz malo drugačiji filter. Mazijero nam kroz predivan crtež Matea Kremone dočarava Njujork u špicu kontrakulturnih protesta, vodi nas kroz zadimljene barove u kojima svira tada malo poznati The Velvet Underground, a to paralelno pratimo uz Drejkovo stradanje u Jugoistočnoj Aziji. Kremona sve ovo realizuje snažno inspirisan filmovima poput „Full Metal Jacket” Stenlija Kjubrika ili „Platoon” Olivera Stouna, a ni on, ni Mazijero ne prezaju od surovog realizma koji će, u navratima, prilično šokirati „klasičnije” baždarenu Boneli publiku.
Ponoviću još jednom, prilično sam svestan da će mnogi puristi vrištati od užasa kada čuju da se negde na svetu listaju stranice Mister Noa u kojem on (još) ne leti okolo Amazonije, i govoriti raznorazne budalaštine o tome kako više nikada, ali nikada, neće isto gledati na svoju kamaru Lunovog magnus stripa, koja mu godinama dreždi u nekom uglu police, jer mu se neki Mazijero opoganio po svetonazoru.
Ali to ne moramo biti vi i ja, dragi čitaoci. Smestite se negde udobno, pustite „The End” od Dorsa, i uronite zajedno sa mnom u ovaj restart. Jeste li spremni? CTRL, ALT…