Odmah da se složimo: svadbe su živi užas, zar ne? Dobro, svako ume, ako se napregne, da nabroji dve ili tri koje su bile kudikamo pristojne, ali ostale… a u poslednje vreme, svi se još i razvedu u roku od dve godine i ne vrate one koverte s parama. Što tu temu potežemo, to znaju svi ponosni vlasnici ovog broja Zlatne serije s domaćom naslovnicom: tu vam je maestralni Ivica Stevanović („Ljubazni leševi”, „Leksikon likovnih legija”, „Izgubljeni slučajevi”…) unapred pokazao na šta valja da ste spremni, jer – Dilan ide na svadbu. Ne, stvarno. Ne na svoju, ne, znamo kako se to završilo onomad u kultnoj epizodi „Dok vas smrt ne rastavi”. Ali ide u svatove. A ako ste mislili da su svadbe kod nas u unutrašnjosti poseban horor, samo čekajte da vidite kako to tek izgleda u Vikedfordu, onom pitomom mestašcetu gde Blok provodi svoje penzionerske dane. Ne, ne ženi se ni on. Mada je gospoja Penelopa ozbiljno rešena da ga zadrži. Sve troje – i, naravno, Gručo – biće gosti (neki zvani, neki ne) na glamuroznom venčanju godine: krem društva, bogati mladoženja, prelepa mlada, šampanjac u potocima, a trpeza… pa, pogledajte naslov. Nije tu samo da namami. Sećamo se solidno urnebesne priče „Muž i žena” (VČ DD #86) i garantujemo: iako su nas Marcano i Saudeli tom prilikom pošteno zabavili, Ostini i Bačilijeri, autori priče koju ćete danas čitati, izveli su stvar još bolje! Bačilijerijev apsolutno-nebonelijaški-stil čitaoci Napoleona već su upoznali – njegov netipičan crtež savršeno leži komediji kojom je Ostini odlučio da se predstavi dilanovcima. Obojica ne igraju po pravilima i s neustrašivom lakoćom rade šta su naumili, dokazujući da se dobar Dilan Dog ne pravi po kalupu. Naprotiv, Dilan sija onda kad se neko ne libi da priču raskalupi. Iščekujući neke nove vrhunce serijala, zaboravili smo na lepotu epizoda koje nisu i ne pokušavaju da budu to, već su naprosto dobre, zabavne priče.
