Dobar dan svima. Budući da smo pred petom epizodom Priča iz baze „Drugde”, sigurni smo da već svi znate za tajanstvenu bazu po kojoj je serijal dobio ime. Ipak, pojasnimo malobrojnima među vama koji nikada nisu čitali avanture Martija Misterije (u kojima se baza redovno pojavljuje) da je reč o tajnoj laboratoriji vlade Sjedinjenih Država koja se bavi neobjašnjivim pojavama u najširem smislu reči. U ovom serijalu pričamo o slučajevima s kojima se susretala od svog osnivanja 1776. godine do prvih decenija XX veka. Iskoristićemo priliku da vam ispričamo o nekoliko čudnih koincidencija koje su se dogodile nakon izlaska prošle epizode, „Čovek koji je pripovedao priče” (Zlatna serija #35). Treba da znate da meni neprestano naviru originalne i sjajne ideje: problem je to što originalne ideje nisu sjajne, a one sjajne nisu originalne (ni ova fraza nije nova, zasluga da ju je smislio pripisuje se komediografu Mišelu Odijaru). Nekoliko meseci nakon objavljivanja, shvatio sam da ono što mi se činilo kao sjajna ideja – najezda čudovišnih džinovskih žaba u doba Američkog građanskog rata – nije bila nimalo originalna. Bacite pogled na grafiku s gornjeg crteža: ne samo da predstavlja grupu vodozemaca identičnih onim koje je Dante Spada nacrtao u prošloj epizodi nego je bila objavljena, prosto da ne poverujete da nije bilo namerno, upravo za vreme Građanskog rata, odnosno u isto vreme kada se u našoj priči pojavljuju čudovišni vanzemaljci Izot Naf. Osobe koje se klanjaju žabama nisu obični preplašeni seljaci: čovek na čelu grupe je Džeferson Dejvis (1808–1889), američki senator koji je u januaru 1861. godine „tore down the Government” („oborio vladu”), kao iz pesme iz tog vremena, i objavio otcepljenje nekoliko južnjačkih država: one su obrazovale Konfederaciju, čiji je glavni grad postao Ričmond, a Dejvis predsednik, nasuprot Linkolnu. Vinjeta u kojoj Dejvis beži i ponizno moli žabe da ga prime u njihovu močvaru objavljena je 31. maja 1862. godine u Frank Leslie’s Illustrated Newspaper, njujorškim dnevnim novinama (drugim rečima „severnjačkim”); početkom tog meseca Konfederacija bila je poražena u Vilijemsburgu, i tada se Unija ponadala da će rat biti dobijen u roku od nekoliko nedelja. Dejvisa su uhapsile severnjačke trupe 1865; iako se pokazao kao hrabar protivnik (ili možda upravo zbog toga), Severnjaci mu nisu oprostili što je pokušao da pobegne prerušen u ženu – tom prilikom objavljene su satirične pesme kao što su The Chased Ol’ Lady of Confederacy i The Belle of Richmond. Godine 1868. bio je oslobođen uz kauciju; nakon toga je pomilovan bez suđenja, koje je Dejvis do kraja svog života zahtevao kako bi predočio zbog čega je doneo odluku koja je prouzrokovala smrt hiljada ljudi. Druga koincidencija odnosi se na neobjavljeno delo Marka Tvena o kojem je bilo reči u propratnom tekstu u prošlom broju. I onda, nekoliko meseci nakon objavljivanja „Čoveka koji je pripovedao priče”, famozno delo konačno je ponovo objavljeno (makar na italijanskom „Zločin, misterija i brak”, Ricoli, 2002). Drago mi je kad pomislim da bi se Mark Tven, koji je obožavao takve podudarnosti, iskreno zabavljao ovakvim neobičnim slučajnostima.