Zlatna serija – Specijalni broj 11
Zagor
Kralj Kuenka Verdea

Odavno vam je jasno da su priče koje objavljujemo u Specijalnim brojevima Zlatne serije u svakom pogledu specifične. Kada je reč o Zagoru, to su zasad bili izdavački kurioziteti koje ni matična kuća Boneli nije mogla adekvatno svrstati u neku drugu ediciju. I dok smo u prvim dvema specijalnim ZS u znaku Duha sa Sekirom imali prilike da vidimo novije avanture u formatu kaiševa prenesene u naš regularni format (uz dodatak kraćih epizoda), ovoga puta predstavljamo vam strip čiji je izdavački život zaista bio nesvakidašnji.

„Kralj Kuenka Verdea” je, što će iskusni zagorovci odmah shvatiti, delo crtača Pinija Senje, preminulog 2012. godine. To podrazumeva da je ova pustolovina zapravo nastala mnogo ranije, budući da je njegova poslednja poseta Darkvudu objavljena još davnije 1984. godine u Italiji (221. i 222. broj po originalnoj numeraciji) – beše to epizoda „Veliki čarobnjak”, poslednja u redovnoj seriji za koju je scenario napisao Ticijano Sklavi.

Ako ćemo još malo da očijukamo s istinom, čak ni matična kuća Boneli ne zna tačno kada je nastala priča koju držite u rukama. Znamo da ju je Đorđo Pecin – jedan od ređe viđanih scenarista na serijalu, jer je pored ove napisao još samo tri epizode – osmislio negde između 1970. i 1980. godine, a potom ju je Pini Senja nacrtao u isto tako neodređenom vremenskom okviru. Ne znamo ni zašto je dotični strip snašla sudbina da toliko dugo čami u nekoj uredničkoj fioci. Ni sam urednik Moreno Buratini nema odgovor na ovo pitanje, već samo pretpostavke. Prema njegovim rečima, odgovor treba tražiti u tome što je pomenuti period bio ujedno i doba najvećeg kreativnog vrhunca Zagorovih autora, pa su tada neke priče brže pronalazile put do čitalaca od drugih, možda podjednako atraktivnih i kvalitetnih. Potom je, nakon nekoliko odlaganja, priča prosto utonula u zaborav, zatrpana ispod hrpe papira na uredničkom stolu, a zatim i smeštena u fioku, „na sigurno”. I tako smo došli u situaciju da se pola veka kasnije famozna priča prvi put nađe pred domaćim čitaocima u, kao što joj i priliči, vanrednom izdanju Zlatne serije, umesto da dočekujemo neki njen reprint u tvrdim koricama.

Već nakon čitanja ovog uvoda primećujte da „Kralj Kuenka Verdea” odiše nostalgičnim duhom epohe koju su zaista obeležili neki od najvećih Zagorovih hitova. Senja je pak, dosta neosnovano, među ovdašnjim čitaocima uživao prilično nepovoljan status, iako je iza sebe ostavio iz današnjeg ugla zanimljive radove. Njegovu čuvenu avanturu s Gutrumovim vikinzima objavili smo u Odabranim pričama #65 – i to je, zamislite, prvi njegov Zagor u našem izdanju. Zatim smo u 36. knjizi Biblioteke Zagor objavili njegovog „Osvetnika Masaja”, a ovog crtača upečatljivog stila ponovo ćemo sresti u 39. knjizi popularne kolekcionarske edicije. I verovali ili ne, potom nam ostaju samo još dva stripa da kompletiramo darkvudski opus Pinija Senje.

No, vratimo se konkretno na ovu priču. Primetićete da bi postavka zapleta možda pre odgovarala nekakvoj situacionoj komediji (možda Čiko Specijalu?), da zapravo nije reč o Zagoru u rukama iskusnih naratora. Neizbežno je primetiti sličnost u zapletu ove priče i čuvene Diznijeve avanture u izvođenju Flojda Gotfredsona iz 1937. godine („Miki Maus i njegov dvojnik”, iliti „The Monarch of Medioka”). Osim što je ta priča kod nas bila jedan od prvih primera stripske cenzure u predratnoj Jugoslaviji, pa joj je kraj promenjen zato što je previše podsećao na određene tenzije na kraljevskom dvoru Karađorđevića, to je i jedan od najpoznatijih i najkompleksnijih zapleta u serijalu o Mikiju Mausu iz tog perioda. U Jugoslaviji je zbog te priče izbio skandal a dnevne novine Politika našle se na udaru, pa je čak došlo i do proterivanja američkog novinara Hjuberta Harisona zbog pisanja o ovom slučaju.

Đorđo Pecin je očigledno dobro poznavao ovu priču. Nasuprot skromnom tragu na Zagoru, najveći deo svoje karijere ostvario je na Diznijevim stripovima – u saradnji sa suprugom Manuelom Marinato napisao je više od 450 naslova za tu kuću. Pecin je tvenovski zaplet sa zamenom identiteta između aktera i monarha iskoristio da stvori punokrvnu Zagorovu pustolovinu u kojoj ćete, verujemo, uživati. Sa stranica koje slede pršti izuzetna količina nostalgije i ostaje nam samo da se nadamo da Bonelijeva redakcija iz Ulice Buonaroti u svojim prašnjavim fiokama krije još sličnih zaboravljenih dragulja za neka buduća izdanja. Možda sledeći bude Teks?

Požurite sad na čitanje, ova priča je pola veka čekala na vas…