Evo nas u još jednom nastavku Bilotine sage, čije ste prethodne delove pratili u 2. i 7. broju ove edicije. I kao što zainteresovaniji među vama znaju, pitanje šta mi to zapravo čitamo lebdelo je sve vreme… ali ako ste pomislili da je do sada bilo zamršeno, sad ćete videti kako pravo gužvanje vijuga izgleda. Jer tu je i naš stari znanac Krendal Rid, hodajući sinonim za metametametaSVE i ljudski saobraćajni znak za „spremite ne jednu, nego tri pažnje”, pa bolje da u materiju ukoračimo nežno.
Krenimo od one zapitanosti šta čitamo: dilema potiče otud što je Planeta mrtvih – kažu, odlukom Sklavija – stopirana na neodređeno vreme, a Bilota prekomandovan na ove priče koje i jesu i nisu povezane s tim ciklusom. Planeta je ni kriva ni dužna kolateralna šteta redakcijskih previranja, i zastala je baš onamo gde je postalo još uzbudljivije no inače: doznali smo Gručov identitet. Voldo Vilkinson bio je neuspeli komičar, čovek velikih snova koji uveseljava sve oko sebe, iako je duboko nesrećan: da bi izdržavao porodicu, paralelno je u još jednom braku – sa ženom koja mu daje novac, ali ga, reklo bi se, seksualno zlostavlja (ili se bar može reći da on u toj gruboj intimi svakako ne uživa); Dalija je pride nešto poput veštice, iako ne precizira čime se tačno bavi; kada prozre Voldovu igru, prokune ga da izgubi sve do čega mu je stalo, što se ubrzo i dogodi: u prvom udaru Ksabarasovih zombija na London, a to se zgodi pre prve epizode redovne serije, među žrtvama živih mrtvaca budu Voldova supruga i oba deteta. Daliju sledeći put sretnemo u sedmom Specijalnom broju Zlatne serije („Priča strave i užasa”), gde doznamo da su upravo „ljubavne vračke”, to jest angažovana srcolomstva, njena uža specijalnost. Pa se još uključi i Rid…
Dakle, osnovna nevolja pri razaznavanju šta se dešava leži u tome što ne znamo da li će se ovaj novi ciklus nekako ispostaviti delom Planete mrtvih (njenim dugim prologom), ili Bilota, zakleti konceptualista, naprosto plete poveznice čitavog svog opusa kroz iste likove u različitim univerzumima. Nije isključeno: Voldo se, na primer, u jednom trenutku seti svoje nekadašnje profesorke Doning, koja je tvrdila da od njega ništa nikad neće biti; u kratkoj Gručovoj priči „Pravila komike” (Biblioteka Obojeni program #49), ova je profesorka lik oko kojeg se čitava radnja vrti. U priči koja je danas pred vama, srešćemo opet Daliju, ali u kojoj stvarnosti – ili kojim stvarnostima… e, to je pitanje za milion dolara, jer – faktor Rid ovde je u punom naletu.
Na šta se pod time misli reći će vam svako ko je svojevremeno polomio glavu oko dešifrovanja „Morgane” (25. epizoda redovnog Dilana, kod nas u 9. tomu Biblioteke Dilan Dog). Tamo, Krendal Rid pojavljuje se trostruko: on je i autor stripova, i moćan medijum, i zombi; mi čitavu epizodu šetamo između različitih (nivoa) stvarnosti, ne znajući pouzdano kada smo u snu (i čijem tačno), kada u Ridovom stripu, kada u „stvarnoj stvarnosti” radnje – a ipak, radnju pratimo zahvaljujući Sklavijevoj scenarističkoj eleganciji. Rid, kojeg je Stano nacrtao po sebi samom, postaće univerzalni dilandogovski simbol za Autora, te će biti rabljen u još nekim prilikama (jubilarci 300 i 400, bez ikakve stvarne potrebe i naročitog efekta), da bi ga se na kraju latio i Bilota… videćete kako. Skrećemo pažnju na važan detalj-orijentir: u „Morgani”, Dilan Ridu (jednom od njih, eh) prosvira vilicu metkom.
A naslov? Možda njegov povod leži u nečemu što će Rid Autor u ovoj priči izgovoriti: „Svaki put mislim da moram da uradim nešto važno… a tešim se time da je sve relativno.” Ta zastrašujuća relativnost – i najbolja priča nekom ništa neće značiti, i najgora će se nekome dopasti – čini da potpuno suprotne stvari (osećaj da si napisao odličnu ili pak očajnu priču) volšebno izađu na isto. Takva sličnost suprotnosti, autorima nepodnošljiva ili utešna, zvuči kao tačan opis mesta na kojem se Bilota trenutno nalazi, dok čeka odluku o Planeti sedeći na nekoj svojoj, poput Rida. Svemoćno nemoćan, nemoćno svemoćan, zarobljeni bog ispisuje sudbine junaka dok iščekuje sopstvenu.
