Prva priča u ovoj svesci, „Prizivanje”, izašla je originalno u Dilan Dog Almanahu za 2011. godinu, usred uredničkog vakta Đovanija Gvaldonija, koji potpisuje i scenario za nju, dok je na crtežu na Dilanu ne baš omiljeni i donekle nesnađeni Ugolino Kosu. Za vreme Gvaldonijeve „vladavine”, serijal je bio na autopilotu, očajnički se trudeći da se ne udaljava previše od osnovnih postavki koje je ostavio Ticijano Sklavi, autor lika, te se to može videti i u ovoj priči: imamo načelno interesantnu misteriju, pristojne odnose između Dilana, Gruča i Bloka, pozivanje na brojne sklavijanske epizode (od spomenutih „Ubica” i „Zla”, pa do „Paklova”) bez nadogradnje – ali i unakažavanja ijedne od njih – i sve skupa, ono što bi se danas nazvalo comfort food.
„Dežurni krivci”, međutim, nisu pisani da izazovu udobnost. Često citirana rečenica pisca Vilijama Goldinga kaže: „Ljudi stvaraju zlo kao što pčele stvaraju med”. Upravo se zlo obrušilo na palanački Everšam, bacajući njegove stanovnike u očaj… i u potragu za krivcem. Jer neko mora da bude kriv, zar ne, po mogućstvu, neko „drugi”. U originalu, ova priča se zvala „Gli ’Untori’”, gde je untori italijanski termin nastao u srednjem veku, u doba kuge i drugih pošasti, za osobe koje su se voljno zaražavale i širile zarazu – ili su makar za to bile optuživane. Kako bismo izbegli rogobatne lingvističke akrobacije poput „prokužitelja”, izabrali smo „dežurne krivce” kao prevod – kolokvijalniji, ali sa sličnim značenjem: oni koji su optuženi da donose zlo u inače sasvim divnu i potpuno nevinu zajednicu. Samo što je zlo oduvek tu.
