Postoje crtači koji će večito biti upamćeni kao „prva postava” Dilana Doga, oni koji su ga uobličili i obeležili za sva vremena. To nisu toliko njegovi grafički tvorci Klaudio Vila i, donekle, Anđelo Stano, jer njihovih priča je bilo malo (ili, u Vilinom slučaju, nije ih bilo uopšte), već oni čije smo crteže nalazili između korica ‒ Korado Roi, Đampjero Kazertano, Karlo Ambrozini… i crtači dve priče u ovoj svesci, Luiđi Pikato i dvojac Đuzepe Montanari i Ernesto Grasani.
Retki od ovih crtača su kroz decenije starili kao vino, ostali kao mleko (znate koji su, nećemo ih imenovati), a neki su varirali i eksperimentisali, te su bili nekad gori, nekad bolji – nekad, naprosto, čudniji.
A jedan nas je napustio. Luiđi Pikato preminuo je u martu 2023. godine, u ne previše dubokoj starosti, sa 68 godina. Niko tu više nije u cvetu mladosti, ni stari dobri crtači (Grasani je 1946. godište, Montanari zadivljujuće 1936, na čemu mu skidamo kapu), a ni sam Dilanov „tata”, Ticijano Sklavi (70 godina).
Čini se da Pikato, a i Montanari i Grasani koje vidite u ovom broju, možda nisu uporedivi sa svojim ranim radovima (a možda su i nas godine učinile sitničavijima i težim za impresioniranje). Sve u svemu, koliko god mi voleli Kavenaga, Đerazija, Pontrelija i Dosenu (a volimo ih, mnogo), mesto starih asova u istoriji Dilana i italijanskog stripa uopšte ništa neće ni izbrisati ni zaseniti.
