Sećate se one urbane legende – je li to samo mit? – da ima nekih starih naroda koji veruju kako fotografija krade dušu? Ne znam je li toga zaista bilo, ali nije naročito teško poverovati da jeste: izmislili smo stvar koja zamrzava trenutak. Krade međupokret i ovekoveči ga. Sad kad smo se preko svake mere navikli, teško je zamisliti unikatnu reakciju osobe koja se prvi put sreće s ovim izumom a da nema predznanje. Verovatno bismo se smejali njenoj detinjoj zatečenosti ili izbezumljenju. Od neke otprilike takve situacije prošlo je mnogo vremena do doba kada je fotografija zaista počela da nas poseduje.
No, ko bi danas to smeo da porekne? Samo pogledajte društvene mreže. Odlučili smo da se besramno zaljubimo u sebe, ne bismo li u sebe zaljubili i druge. Serijski proizvodimo uspomene umesto da odživimo trenutke; kauboj što puca brže od svoje senke bio bi postiđen brzinom kojom potežemo telefon da nešto uslikamo (telefon koji slika – to odavno ne zvuči sumanuto). Ovaj broj Super book-a posvećen je baš tome: robovanju objektivima.
