„Danas je dobar dan za umiranje.” Dok sedimo pod klima-uređajem radeći na ovom broju Super book-a, gradska jara i omorina stara se da citat izgovorimo kao sopstveni, zar ne? Mi koji još nismo prebegli na neko lepše mesto – pod čime mislimo na more, banju, selo ili planinu, da se razumemo. To su neka „drugde” za koja bar pouzdano znamo da postoje.
A postoji li i ono drugo, ono famozno „lepše mesto”? Pitanje koje je kopkalo (i potkopavalo) čoveka otkad je postao sposoban za misao. „Tanka linija smrti” („Flatliners”, 1990, u režiji Dž. Šumahera) jedan je od filmova ustremljenih ka toj dilemi: grupa mladih ljudi izaziva sebi „privremenu smrt” ne bi li dokučili čega ima s one strane granice; rečenica kojom ovaj tekst počinje upravo je odande. I dok prva od dve priče koje ćete danas čitati ima veze s tim, druga u neku ruku ostaje pri štimungu… budući da se gotovo cela radnja odigrava na, ehm, groblju.
Potom idemo na jedno neobično londonsko groblje. Ne na ono koje dilanovcima prvo pada na pamet – Groblje nakaza (ovekovečeno i istoimenom epizodom, koju smo objavili u 36. broju regularne serije). Ovoga puta posetićemo mesto koje je svojevrsna galerija nadgrobnih i okologrobnih skupltura… a takođe i poprište ubistava po noći i magli. Ko bi bio bolji crtač za tu priliku nego mračni Nikola Mari? Uostalom, upravo on je radio i spomenuto „Groblje nakaza”. No, dok Marija viđamo često na ovim stranama, Bruna Enu dugo nismo čitali. A sa njim, zna se, uvek dolaze seta i poezija. Ovde autor svoje sastojke koristi iz sve snage; rezultat: jedna od ponajboljih priča njegovog opusa, istinska jeza o skršenoj duši i poremećenom umu, sve to pospešeno grobljanskim ambijentom.
Lako štivo za plažu? Nikako. Ali dobre, dobre priče, kojima čak ne manjka ni humora da povadi stvar iz mrtvila. Uživajte!
