Razne stvari se mogu zameriti uredničkoj palici Roberta Rekionija (neke smo i zamerili u našem izdanju za knjižare, „Šuplji ljudi”), ali lik narednice Ranije Rakim nije među njima. Dok je njen pajtaš Karpenter bio i ostao tek namrgođeni foil za istraživača noćnih mora, Ranija se pokazala kao dobra ideja, kako u svrsi (prvo kao osvežavajuća „hoće-neće” veza za čuvenog ženskaroša Dilana, a posle kao the one that got away), tako i u izvedbi.
Paola Barbato Raniji daje tragediju iz detinjstva koja donekle objašnjava njene razne (loše?) životne odluke, ali i nekoliko odličnih scena koje pokazuju da se sa narednicom Rakim ne treba šaliti. Ranija se pokazala kao kompleksan lik kada scenaristi znaju šta da rade sa njom, a Barbatova to očigledno zna.
Spomenimo ovde i neprevodivu igru reči: hipokamp, koji se spominje u priči, stvorenje je iz grčke mitologije, polukonj a poluriba. Na italijanskom se zove ippocampo, što je ista reč koja se koristi za morske konjiće, ali koja nije primenljiva u srpskom, pa u našoj verziji likovi uvek pričaju o mitskom, a ne o morskom konju. A hippo je, naravno, i engleska skraćenica za nilskog konja, što takođe ima određenu ulogu u ovoj priči.
