Karlo Ambrozini, kompletan autor ovog broja, sagradio je svoju karijeru na „drugačijim” pričama; čudnijim, svedenijim, teskobnim storijama u kojima je osnovna radnja naizgled više triler nego horor, da bi sve iz nekog razloga skrenulo u nadnaravno. Praktično bi ceo njegov serijal Napoleon (druga knjiga u pripremi, hvala na pitanju) mogao da prođe kao običan krimić… da nema oniričkih elemenata. Ali oniričkih elemenata ima, i to napretek, što nas dovodi do druge karakteristike Ambrozinijevog autorstva: voli i da mu priča bude o nečemu. Ako ste pročitali nedavno objavljeni susret Dilana i Napoleona (koji to zapravo nije) u Zlatnoj seriji #49: „Ostavština ratnika” (a ako niste, šta čekate?), znate da ta priča nije o britanskim srednjovekovnim zombijima koji opsedaju jednu zabitu kuću i ljude u njoj, već o ljudskoj psihi i o tome koliko se promenila (i da li se uopšte promenila) od srednjeg veka do danas. Koju to ostavštinu ratnici imaju u modernom muškarcu?
Čak i kod Dilana, koji je sam po sebi „drugačiji” i čudan, Ambrozinijeve priče su čudnije, nepristupačnije i hermetičnije. „Gospodari ništavila” nisu izuzetak.
