Alesandro Bilota u „Lošoj berbi” na početku deluje kao da se pravi važan, razbacujući se vinarskim terminima kao što su „wine masters”, „perlaž”, „šasla” i tome slično. Međutim, Bilota nije Bozeli (na našu sreću, a verovatno njegovu žalost – ko ne bi želeo da bude glavni urednik najprodavanijeg serijala u Italiji, Teksa?), i sve je to tek ukras, detalji koji služe da nam dočaraju svojstvenost, te samim tim i otuđenost sveta visokog vinarstva i ljudi koji obitavaju u njemu.
Naime, kao što će svako nakon nekoliko desetina stranica primetiti, „Loša berba” nije priča o vinu, već o eliti, a svaka elita je, za razliku od porodica (da se i mi pravimo eruditima) – nesrećna na isti način: proganjana gresima prošlosti, načinom na koji je elita i postala. „Ne pitajte me kako sam zaradio prvih milion dolara”, reče milioner Henri Ford, a to važi čak i kad je tih milion dolara zarađeno pre više vekova.
Ali „Loša berba” nam priča i o zaraznosti tih elitinih rituala, o jalovoj želji da se pripada nekom „višem staležu” čak i kad se vrlo dobro zna kakav taj sloj zbilja jeste i o užasima materijalizma, o „otetom prokletom”. Ova epizoda možda nije scenaristički upeglana kao Bilotin najbolji uradak u regularnoj seriji, „Ljudska mašina” (DD #147), ali ipak odskače u ovom periodu novog Dilana.
