Znate li taj osećaj kad biste bez vidnog razloga naprosto utekli sa nekog mesta?
Postoje mesta koja su naprosto pogrešna. Nema konkretnog razloga za to; možda je do kvaliteta svetla, možda do nagiba tla, možda razlog nije ništa od toga, ništa što se može imenovati, ali nešto… nešto nam budi atavistički nagon da se sklonimo što dalje možemo. Jedan lik u ovoj epizodi kaže Dilanu da su neka mesta toliko prazna da postaju tesna, i to možda nije loš opis.
A šta ako postoji valjani razlog zbog kog se osećamo kako se osećamo, ako tamo ima nečega što vreba iz nepojmljivog ambisa između kvantnih čestica, nečega što ne možemo ni da shvatimo, a kamoli sprečimo? Pa, u tom slučaju bi bilo dobro da neko u taj ambis stalno gleda.
Naslov ove sveske, „Gledanje u ambis”, zvuči kao da parafrazira onu dobro znanu misao Fridriha Ničea da ako dovoljno dugo gledate u ambis, i ambis će pogledati u vas. Međutim, kao što smo naveli gore, priča se bavi potpuno drugim temama, možda i zato što je paušalno pozivanje na Ničea kad izađete iz srednjoškolskih (ili eventualno brucoških dana) krajnje deplasirano. Ako išta, kao inspiracija je mogla da posluži jedna epizoda čuvene britanske serije Doctor Who – ali nećemo reći koja, da ne odajemo previše. Sapienti sat.
