Pred vama nije samo priča koja ostavlja bez teksta: Rekioni je bez teksta dobrim delom ostavio i samu priču. Čitava trećina ove epizode ima isključen ton. Slike se, u brzoj režiji, smenjuju pred našim očima i bivaju vanserijski rečite, zahvaljujući Đeraziju. Ali ne treba zaboraviti da crtač izvodi svoju magiju vođen scenaristom: Rekioni je taj ko odlučuje da zagluši stranice koje bi neko drugi nakrcao teškim rečima; tišina je, ipak, teža. I neuporedivo efektnija.
A kada se priča završi, sledi jednako nemi prolog za sledeću: Pontreli nas svojim crtežom maestralno uvodi u poglavlje koje nas čeka. Znamo koje je. Znamo da posle Ane Never dolaze „Ubice”. Kako je Rekioni ovu važnu epizodu reinterpretirao i utkao u novodilanovski mozaik – saznaćete u sledećem broju.
Ovde dođe onaj uobičajeni pozdrav „prijatno čitanje”. Nismo sigurni da je sada prikladan. Pred vama je prilično mučna priča. Mučna, ali odlična.
