Kažu da je najmračnije pred zoru, ali ponekad ni zora ne donese ništa dobro. „Zora živih mrtvaca”, prva epizoda detektiva od košmara, beše baš jedna takva: u oktobru 1986. godine stižu prvi rezultati prodaje stripa koji se na kioscima pojavio prethodnog meseca – i sugerišu fijasko. Pedesetak hiljada primeraka u ono vreme, u Italiji; to je značilo: tek da se ne ugasi, dajmo mu još koju šansu. Sklavi je vest primio s melanholijom, ali nije da u njoj i inače nije obitavao: tri godine ranije, izdavačima je nudio nekakav bizaran roman pod naslovom „Dellamorte Dellamore”, i svi su ga odbili. „Zora”, dakle, nije učinila da mu svane; jedan prijatelj čak ga je upitao zašto gubi vreme na te gluposti.
Međutim, muka se ponekad i isplati. U godinama koje su došle, Dilan Dog postao je popkulturni fenomen, a prva epizoda – iako su usledile neuporedivo bolje – (p)ostala je kultna. Naslovna strana Klaudija Vile vizuelno je nebrojeno puta „citirana” kroz serijal, mestašce Anded nanovo je posećivano, čak smo i Dilanovu klijentkinju Sibil Brauning tu i tamo sretali… Ima li svrhe sada, kada smo prešišali jubilarni 400. broj, prolaziti kroz sve to još jednom?
