„Zašto?” – zapitao se Timoti Liri naglas, uoči sopstvenog umiranja. Potom je dodao: „A zašto da ne?” Ovo je ponovio više puta, različitim intonacijama. Pre nego što je poslednji put sklopio oči, izgovorio je samo još jednu reč: „Prelepo.” Kontroverzni psiholog, ikona popularne, sada već i opšte kuture, veliki zagovornik dejstva psihoaktivnih supstanci na ljudski um ukoliko se „pravilno doziraju”. Slagali se s njim ili ne, bio je ličnost vredna pažnje – a takve osobe pre ili kasnije se nađu na stranicama Dilana Doga kao citat/referenca. Liri će biti spomenut u epizodi koja je pred vama, pogađate, baš zbog onoga što vam je najviše upalo u oči u gornjoj rečenici (koja ga vrlo šturo opisuje, silom nužde pokušavajući da jedan takav život sabije u maleni prostor između velikog slova i tačke). Mi vas svakako pozivamo da, što bi se reklo u doba postnadrealizma, „proguglate” ovog savremenika Bitlsa i bitnika – a u priči će biti spomenut upravo u kontekstu muzike. Jer uz određene elektronske žanrove, mada ne isključivo uz njih, u priču počesto ulaze i izvesne supstance. Mlađim čitaocima (pošto za starije ne odgovaramo): ovo je bila konstatacija, nikako preporuka. Nego, kakve veze detektiv od košmara ima sa svim tim?
Sa supstancama – nikakve, poroke je ostavio za sobom. Ali muzika? Druga priča. Osim što, kao što i oni najpovremeniji čitaoci znaju, sabira misli tako što zasvira Tartinijev „Đavolji triler” na klarinetu, voli i da na gramofonu zavrti probrane hevi metal albume. Dilan metalac? Scenaristkinja Barbara Baraldi jednom se prilikom pozabavila naknadnim (nasilnim?) usađivanjem pasusa u biografiju lika: napisala je „Divlje godine” (VČ DD #155), epizodu u kojoj doznajemo da je stanar Krejven Rouda 7 deo svoje mladosti proveo kao član/„roudi” jednog benda (o čemu imamo razna oprečna i poprečna mišljenja). Elem, za ovu priliku mnogo nam je važniji detalj da se finale radnje odigralo u jednom muzičkom studiju, što je zajednički detalj s „Tripofobijom”. Tamo je to bio studio u kom se od krika i vriske umirućih žrtava pravi muzika, čime se utiče i na psihu slušalaca. Ovde… pa, stvari će biti malo komplikovanije. Elem #2: iako popularna muzika na razne načine (ili sama po sebi, neko bi rekao) ima veze s hororom, u serijalu nije preskočena ni klasika – prelistajte, na primer, „Demonsku sonatu” (VČ DD #26) ili „Violinistu” (Super book #21). Usputna trivija: obe je napisao Ruju, a nacrtao Rinaldi.
