Dilan Dog 170
Tango izgubljenih duša

Neizbežna tema u pričama o istraživaču noćnih mora još od samog početka. Ko se od veterana među čitaocima ne seća naslovne strane s avetnom Anom Never, ili pak one s Dilanom između života i smrti (kako se epizoda i zvala) – gde naš junak, beo i vazdušast, zvera u sopstveno telo na operacionom stolu? Oh, i ko, ko ne pamti kako nas je urnisalo kada smo prvi put čitali „Dugi pozdrav”? Za trideset i kusur godina serijala izređalo se još mnogo entiteta od ektoplazme, u pričama koje pamtimo koliko i u onim koje su prošle kroz nas a da ih nismo ni osetili, ne ostavljajući nikakvog traga, kao da su… pa, duhovi. Kada nas se neka priča od te sorte poslednji put ticala? Da li nas se ticalo kada je o tome pisao veliki Tic, posle duge tišine (kako se epizoda i zvala)? Mnogi su, kako to biva, od Sklavija očekivali mnogo više – a opet, teško je ne osetiti baš ništa pred tim lepim obrtom u samoj ideji: duhovi, iako ih tako najčešće opisuju, možda nisu gotovo opipljivo prisustvo, već snažno, gotovo opipljivo odsustvo osobe koje više nema.

Neko će svejedno reći da to nije to, i da DD više nema onog starog duha. Elem, scenarista Điđi Simeoni kao da je na ličnoj misiji da to promeni: evo još jednog tanga izgubljenih duša (u epizodi koja se, da, baš tako i zove).