„U redu, pisaću”, rekao je napokon Sklavi Rekioniju, novom uredniku i upornom kliconoši entuzijazma. Ta lepa vest obradovala nas je kao i prethodni kratki povratak majstora – i baš kao tada, s njom se vratilo i pitanje: zašto je uopšte presta(ja)o? Svako ko se bavi bilo kojom umetnošću poveriće vam, s melanholijom ili radošću (ili oba), da je stvaranje ne samo duboko intiman čin već i nasušna potreba. Kako onda dođe do odluke da se moranje – ne mora? Je li posredi nataloženi umor? Mauro Markezeli govorio je o tome na stranicama „DD Dnevnika”: Ticijanu je, tu negde oko broja 100, istinski bila potrebna pauza od višegodišnjeg neprekidnog rada, u svakom trenutku na po nekoliko epizoda paralelno. Je li reč o nabujalom strahu od toga da se, posle toliko priča, više nema šta reći? Ili je lični spokoj učinio da autorski nemir sasvim utihne, zajedno s demonima koji ga pokreću? Nedokučiva tajna. Ili odgovor naprosto glasi: sve pobrojano, zajedno.
Ipak, Sklavi se na sva zvona vratio posle duge tišine: najpre epizodom koja se zove baš tako (VČ DD #153) i grafičkim romanom „Glasovi vode”, potom i potpuno novim serijalom smeštenim u dilanovski univerzum – „Pričama iz nekog drugog sutra”, čiji smo prvi album nedavno objavili. A sada je pred vama nova priča, čiji crtež potpisuje Anđelo Stano – i to u boji!
