Pa, to je to. Crni vesnici, videli ih mi ili ne, najavljivali su poslednje dane – i evo, kraj je napokon došao. Samo, šta ako ni njega ne primećujemo? Priča koju ćete danas čitati tvrdi da su gornje rečenice tačne. Ujedno, tvrdi i da nisu. Ako je realna verzija smaka sveta zapravo ovo što danas živimo – era „postistine”, u kojoj istovremeno sve jeste istina i istina ništa nije – onda je Paolo Sorentino u pravu s romanom čiji je naslov „Svi su u pravu”. Elem, oni među nama koji su skloniji posebnoj formi mazohizma zvanoj filozofija mogli bi se zapitati – a šta je s Bogom? Osim što predstavlja princip dobra, nije li on i istina s velikim I? Ako je ovo epoha „personalizovanih istina”, kako onda izgleda Bog jednog ovakvog sveta? Neće li makar on da odvoji žito od kukolja? Dilan Dog želi istinu, onu konačnu. A više puta smo već čitali kako se snalazi u različitim varijantama postapokalipse – od „Poslednjeg čoveka na zemlji” (Biblioteka DD, knjiga 26), preko „Dubokog svemira” (VČ DD #128), do Planete mrtvih.
