O da, luna-park je mesto užasa. I poprište je raspleta epizode koju danas čitate. Takav štimung priziva u sećanje „Tunel strave”, 22. epizodu Dilana (naći ćete je u osmoj knjizi naše Biblioteke DD) ili kratku priču „Dilan u Zemlji čuda” (Obojeni program #5) – ali titulu najkultnijeg napuštenog luna-parka u ovom serijalu nesumnjivo nosi onaj iz „Dugog pozdrava” (Biblioteka DD, knjiga 25). Elem, to nije jedino što ovde želi da nas vrati u dane prave jeze. Svako sa svoje strane, i scenaristkinja i crtač, vade još po jednog oprobanog keca iz rukava. Barbara Baraldi oslanja se na tradiciju sklavijanskih stihova o Smrti, što je inače voleo da čini i Kjaveroti – a čini i ovih dana, kao što znaju obožavaoci Dilanovog susreta s Morganom Lostom; ovde je to pak pesmica o noći, mračna uspavanka (više za večni san nego za onaj kraći). Roi je pak svojevremeno voleo da vizuelno drugačije oslika priču unutar priče i time je jasno odvoji od glavne radnje (vidi „Iz dubine” ili „Misteriju s Temze”). Naravno, takvi zahvati neke će čitaoce zapahnuti toplom nostalgijom, dok će drugima ostaviti gorak ukus bezidejnosti, kaput-omaž koji nije lep kad se okači o labav čiviluk nove priče. I jedni i drugi ipak će naći ponešto za sebe u ovoj epizodi, jer Roijev horor zaista je horor, a deca u hororu uvek su dodatno jeziva. Zanimljiv je i motiv imaginarnog prijatelja, koji smo nedavno imali u „Izgubljenim stvarima” (naš DD #154). Kada pogledamo to beskrajno žongliranje trikovima i bojama s iste palete, pomislimo: u Italiji aktuelni bradati Dilan iz brojeva 400+ i oronuli pijani Dilan iz Planete mrtvih čine se nužnim. Ili je sve samo stvar ukusa, a o ukusima se raspravlja. Kad se sve pošteno uzme u obzir, ukusi su jedino o čemu se ikad i raspravljalo.
