Dilan Dog 156
Hronodrama

Ovu priču možemo započeti nečim što je izrekao sam Dilan: „Ljudi i dalje nisu u stanju da u potpunosti shvate poreklo svojih teskoba… tako da je, na kraju krajeva, đavo verovatno i dalje nužna ideja.” Ideja koja se u ovom serijalu dodatno komplikuje (ali time možda postaje logičnija): u Dilanu Dogu imamo paklove, multiverzum, čak ni Smrt ponekad nije jedna i jedina, pa smo tako sretali i više đavola – a ko ne veruje da ih ima više, taj sigurno već pripada nekom od njih, i to baš onom čije spletke odbija da primeti. Naravno, posredi je metafora, sinonim za ono naopako u nama. Ili za našu želju da tu nakaznost pripišemo nečemu što ipak nismo mi. U tom smislu, đavo je stvaran. Kod Andrića se pojavljuje na svega nekoliko mesta, i nikada nije demistifikovan. A jeste personalizovan. Kako ćemo pak mi tu njegovu pojavnost zamisliti, to zavisi od naše mašte. Karlo Ambrozini, koji ponovo radi na Dilanu kao scenarista i crtač, otelotvorio ga je kao dečaka obučenog u harlekina (prigodno kariranog, poštujući književnu tradiciju) u priči „Novi život” (VČ DD #116). Đavo se tada prilično razgoropadio: isprepletao je niti u tkanju vremena da bi se igrao ljudima. Ili u te svrhe zapravo nije ni morao da dira vreme, već samo naše pravolinijsko poimanje vremena? Bilo kako bilo, zli harlekin se vraća u epizodi koju ćete danas čitati, a kazaljke i kalendari opet će mu biti oruđe zbunjivanja smrtnika.