Pre no što je postao privatni detektiv, Dilan je pekao zanat u Skotland Jardu. O tim danima, međutim, ne znamo mnogo. Priča koja je onamo najviše zašla jeste kultna „Dok vas smrt ne rastavi” (DD #121), koju ćete jednoga dana svakako čitati i u režiji Veselog četvrtka. Na nju se nadovezuje jednako čuveni „Broj 200” (da, priredićemo vam i njega!) – i to bi, manje-više, bilo to. Poznavaoci-detaljisti dosetiće se još ponekog primera, recimo epizode „Lijam Lažov” (objavili smo je u broju 55 naše redovne serije) – ona nam je pokazala kako se u taj period može zaći i drugačije, bez doticanja krucijalnih događaja: može se, naprosto, govoriti i o nekoj manje važnoj epizodi iz tog vremena, o jednom od mnogih slučajeva na kojima je Dilan-početnik radio. Danas je pred vama jedna upravo takva priča: vila sa naslovne strane vratiće našeg junaka na stari, bizarni slučaj porodičnog masakra. Od tada je prošlo mnogo godina, ali… možda ono čuveno „i zidovi imaju uši” nije samo fraza koja se odnosi na ljudsko prisluškivanje.
