Biblioteka Obojeni program 78
Zagor
Crvene vode

„Alesandro Ruso… Ko je on? ’Novajlija’, pomisliće neki čitaoci. To je delom tačno, dosta godina je prošlo, otprilike trideset, od mog prvog scenarija za Zagora, koji je ujedno i moj ulazak u profesionalni svet stripa. Zagor je bio jedan od junaka zbog kojih sam još kao dete zavoleo reči u oblačićima i – u savšenoj cikličnosti životnog scenarija – prvi junak o kojem sam pisao kao malo (ne previše) odraslo dete. Nakon toga, bavio sam se i drugim junacima u raznim izdavačkim kućama, vođen radoznalošću koja pokreće i našeg junaka i njegovog nerazdvojnog pratioca u istraživanju novih prostora. Ali na kraju se uvek vraćamo kući. Baš kao Zagor i Čiko, nakon mnogih avantura širom sveta, i ja sam se vratio u Darkvud, pronašavši ponovo sve moje prijatelje u odličnoj formi, bez ijedne sede dlake. To je magija određenih junaka, onih koji nikad ne stare i koji umeju da nas uvuku u svet snova, u svoje kraljevstvo mašte, bilo da smo deca ili odrasli, uprkos svemu i svakome. Kako bi ova priča nastala, pored spomenute mašte, bio je neophodan i izvestan dokumentaristički posao, taman toliko da podari uverljivost ispripovedanim činjenicama i da zainteresuje čitaoca a da mu ne dosadi. Nadam se da ćete uživati u čitanju onoliko koliko sam ja uživao pišući ovu priču.”

Nije samo Ruso taj koji se ponovo našao u Darkvudu. Pored Valtera Venturija, koji je njegov dugogodišnji stanovnik, imate priliku i da se ponovo sretnete sa kolorističkim radom Ticijane Vake, odnosno Mad Cow, koja je bojama oživela i mini-serijal Čiko, putnik kroz vreme, objavljen takođe u Biblioteci Obojeni program (#24, #38 i #42). Donosimo vam i njene reči vezane za iskustvo rada na Zagoru i ovoj epizodi:

„Radeći trideset godina u likovnoj profesiji i kolorišući čitav mini-serijal Čiko, putnik kroz vreme i razne Zagore u boji, sada znam da, kada je reč o Zagoru, koji je nastao u crnobelom izdanju i koji se otvorio ka četvorobojnom procesu, moramo poštovati kako čitaoce, ne otežavajući čitanje ’jakim’ bojama, tako i crtež, ne gušeći ga bojom kako bi bio čitljiviji i istovremeno ga obogaćujući. Povrh svega, u radu na Valterovim crtežima, bogatim samim po sebi, pokazalo se ’teškim’ dodavanje mnogo nijansi i senki, budući da su već nagoveštene crtežom, a opet treba poštovati i scenarističke smernice i ideju scenariste. Neophodno je stoga stvoriti opštu atmosferu koja je u skladu s pričom, a kada je reč o baš ovoj priči, gde je priroda veoma prisutna, bilo je potrebno pogoditi specifične trenutke u toku dana, poput tragičnog zalaska sunca nad jezerom, podvodnih noćnih scena ili onih pod svetlom u gostionici. I sve to trudeći se da Zagor i Čiko, koji svojim jarkim bojama ponekad rizikuju i postaju laka meta neprijateljima na dužnosti, ostanu uvek prepoznatljivi.”

Nakon svega ovoga preostaje nam samo još da vam poželimo uživanje u priči koja sledi, punoj misterija, prokletstava, avanture i, naravno, crvene boje.