„Alesandro Ruso… Ko je on? ’Novajlija’, pomisliće neki čitaoci. To je delom tačno, dosta godina je prošlo, otprilike trideset, od mog prvog scenarija za Zagora, koji je ujedno i moj ulazak u profesionalni svet stripa. Zagor je bio jedan od junaka zbog kojih sam još kao dete zavoleo reči u oblačićima i – u savšenoj cikličnosti životnog scenarija – prvi junak o kojem sam pisao kao malo (ne previše) odraslo dete. Nakon toga, bavio sam se i drugim junacima u raznim izdavačkim kućama, vođen radoznalošću koja pokreće i našeg junaka i njegovog nerazdvojnog pratioca u istraživanju novih prostora. Ali na kraju se uvek vraćamo kući. Baš kao Zagor i Čiko, nakon mnogih avantura širom sveta, i ja sam se vratio u Darkvud, pronašavši ponovo sve moje prijatelje u odličnoj formi, bez ijedne sede dlake. To je magija određenih junaka, onih koji nikad ne stare i koji umeju da nas uvuku u svet snova, u svoje kraljevstvo mašte, bilo da smo deca ili odrasli, uprkos svemu i svakome. Kako bi ova priča nastala, pored spomenute mašte, bio je neophodan i izvestan dokumentaristički posao, taman toliko da podari uverljivost ispripovedanim činjenicama i da zainteresuje čitaoca a da mu ne dosadi. Nadam se da ćete uživati u čitanju onoliko koliko sam ja uživao pišući ovu priču.”
Nije samo Ruso taj koji se ponovo našao u Darkvudu. Pored Valtera Venturija, koji je njegov dugogodišnji stanovnik, imate priliku i da se ponovo sretnete sa kolorističkim radom Ticijane Vake, odnosno Mad Cow, koja je bojama oživela i mini-serijal Čiko, putnik kroz vreme, objavljen takođe u Biblioteci Obojeni program (#24, #38 i #42). Donosimo vam i njene reči vezane za iskustvo rada na Zagoru i ovoj epizodi:
„Radeći trideset godina u likovnoj profesiji i kolorišući čitav mini-serijal Čiko, putnik kroz vreme i razne Zagore u boji, sada znam da, kada je reč o Zagoru, koji je nastao u crnobelom izdanju i koji se otvorio ka četvorobojnom procesu, moramo poštovati kako čitaoce, ne otežavajući čitanje ’jakim’ bojama, tako i crtež, ne gušeći ga bojom kako bi bio čitljiviji i istovremeno ga obogaćujući. Povrh svega, u radu na Valterovim crtežima, bogatim samim po sebi, pokazalo se ’teškim’ dodavanje mnogo nijansi i senki, budući da su već nagoveštene crtežom, a opet treba poštovati i scenarističke smernice i ideju scenariste. Neophodno je stoga stvoriti opštu atmosferu koja je u skladu s pričom, a kada je reč o baš ovoj priči, gde je priroda veoma prisutna, bilo je potrebno pogoditi specifične trenutke u toku dana, poput tragičnog zalaska sunca nad jezerom, podvodnih noćnih scena ili onih pod svetlom u gostionici. I sve to trudeći se da Zagor i Čiko, koji svojim jarkim bojama ponekad rizikuju i postaju laka meta neprijateljima na dužnosti, ostanu uvek prepoznatljivi.”
Nakon svega ovoga preostaje nam samo još da vam poželimo uživanje u priči koja sledi, punoj misterija, prokletstava, avanture i, naravno, crvene boje.
