…reče mrtva Lora Palmer gledaocima kultne serije Tvin Piks, koja je na američkoj televiziji počela da se emituje 1990. godine, dok su je narodi i narodnosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije gledali već u prvoj polovini 1991. Serija je najpre emitovana u Sloveniji, da bi se vrlo brzo proširila južno od Triglava, zahvativši i Hrvatsku, pa na kraju i Srbiju, na taj način ujedinjujući sva tri plemena jednorodnog naroda, uz podrazumevano prelivanje na narode i narodnosti, koji su krahom epohe bili podstaknuti na redefinisanje svog bića i okretanje novoj mitologiji.
Nedugo potom, od Triglava pa ka Vardaru proširio se i rat, s različitim predznakom, već u zavisnosti od smera u kom je nišan bio okrenut, i ostatak te decenije protekao je u većem ili manjem orgijanju haosa i bezumlja. Pomenuto bezumlje progutalo je i Zlatnu seriju. Poslednji broj ove edicije objavljen je 1993. godine – tačnije, 23. jula. Bila je to epizoda pod rednim brojem 1103, a čitaocima je donela tada svežu pustolovinu Teksa Vilera, s naslovom „Pod nadzorom”, po skromnoj ceni od trideset miliona ondašnjih dinara. Četvrt veka kasnije, odnosno onih Lorinih dvadeset pet godina iz naslova ovog teksta, redakcija Veselog četvrtka vratila je Zlatnu seriju na kioske – i to, vrlo prikladno, baš Teksovom avanturom.
Sa stanovišta deteta iz poslednje ili pretposlednje generacije Titovih pionira, rođenog one godine kada je najveći sin naših naroda i narodnosti preminuo, odraslog u debeloj istočnosrbijanskoj provinciji, iz koje je Beograd delovao kao u najmanju ruku druga galaksija, vrlo je teško ne poistovećivati strip i stvarnost, i to na način nezamisliv generaciji koja je odrasla zadojena internetom, baš kao što utisak koji je Tvin Piks ostavljao nije moguće objasniti gledaocima koji su krišom od roditelja (ili možda uz njihovu punu podršku) gledali Igru prestola i s njom dočekali punoletstvo.
Italijanski strip iz Zlatne serije malo je gde u svetu našao uporište tako snažno kao što je to bilo u socijalističkoj Jugoslaviji. Međutim, pogrešno je doživljavati strip kao izolovani fenomen. Godine 1950. u jugoslovenskim bioskopima prikazivan je meksički film „Jedan dan života” (Un dia da vida), koji je samo u Zagrebu bio na bioskopskom repertoaru 248 dana bez stanke, pred rasprodatom salom. Romani Karla Maja bili su sastavni deo odrastanja skoro pa svakog jugoslovenskog dečaka, a vesterni su bili omiljeni žanr i samoga Maršala, te je tako jugoslovenska kinematografija vrlo aktivno proizvodila vesterne – u saradnji s italijanskim partnerima – u kojima je učestvovalo i poprilično domaćih glumaca, među kojima se svakako ističe nenadmašni i nezaboravni Gidra Bojanić.
Godine 1964. Čkalja polazi na „Put oko sveta” u ulozi jagodinskog trgovca Jovanče Micića, pa usput postaje šerif na Divljem zapadu, a opet ga pohodi tri godine kasnije, ali ovoga puta u ulozi Sibina i u filmu „Zlatna praćka”.
Tih godina u Jugoslaviji se snimaju i zapadnonemački vesterni, po motivima iz romana Karla Maja, a najpoznatiji Indijanac Istočne Evrope – a pošto baš i nije bilo američkih glumaca koji su se utrkivali da glume američke urođenike, verovatno i sveta – postaje Leskovčanin Rajko Mitić.
Cilj ove poduže priče je da pokaže kako je svest o Americi bila sastavni deo jugoslovenske popularne kulture zapravo od njenih začetaka. Međutim, ta Amerika bila je daleko od stvarne Amerike. Bila je to ozbiljno mitologizovana Amerika, posmatrana u velikoj meri kroz mediteransku vizuru italijanskih scenarista, zasejana u slovenskom fatalizmu i zalivana balkanskom melanholijom sve dok nije pustila vrlo duboke korene i postala autohtona biljka ovog podneblja koliko i pasulj – koji onoliko vole da jedu Bad Spenser i Terens Hil – uz to toliko otporna da i dan-danas pušta izdanke.
Tvin Piks je na „male ekrane televizijskih prijemnika” došao kao nastavak te mitologizacije, a možda i začetak nekog novog sna (makar za neke) o Americi i američkom životu i tadašnje gledaoce zatekao potpuno nespremne, izazivajući istovetnu fascinaciju kao na svom matičnom tržištu. Danas se kao serija koja je dovela do revolucije televizijske produkcije često uzima Žica (The Wire), međutim – rekao bih da je upravo Tvin Piks bio prekretnica u razmišljanju o tome šta sve može da se ponudi televizijskoj publici i da nije bilo njega, pitanje je da li bi bilo Dosijea iks, recimo, ili kasnije Matriksa. No, efekat ove serije bio je i mitologizacija Amerike namenjena samim Amerikancima. Indijanski folklor izmešan s njuejdž misticizmom, globalnim porastom svesti o ekološkim problemima (baš tih devedesetih) i početak preispitivanja kapitalizma u, mislilo se, bezbednim uslovima kraja istorije (kao što reče Samjuel Hantington) smesta je odjeknuo televizijskom produkcijom i ti odjeci se i danas osećaju u modernim vestern serijama, od Banšija, preko Longmajera, sve do Jeloustouna, da se dotaknem samo najskorijih uradaka, no to je odjeknulo i u italijanskom stripu, koji se najednom našao suočen s konkurentnim proizvodom, koji bi se s pravom mogao smatrati autentičnim i svakako je bio u prednosti naspram Bonelijeve ponude.
Tako je prvi broj serijala Priče iz baze „Drugde” svoju italijansku premijeru doživeo 1998. godine – a pod okriljem Dobrog Starog Čika Martija, odnosno stripa o pustolovinama Martija Misterije, na čijim je stranicama ova tajanstvena baza doživela premijeru.
Serijal počinje – početkom, vrlo primereno. Odnosno, uvodi čitaoce u nastanak baze „Drugde” i neraskidivo je povezuje sa samim Sjedinjenim Državama, odnosno njihovim ocima osnivačima – konkretno Džefersonom i Frenklinom. Moglo bi se reći da se ovaj strip bavio dubokom državom pre nego što je Donald Tramp popularizovao ovaj pojam. Već u drugom broju edicije, priča nas odvodi pred kraj devetnaestog veka i, s konkluzijom u trećem broju, upoznaje nas sa svom silesijom izmaštanih likova i stvarnih istorijskih ličnosti, koje su scenaristi na ovaj ili na onaj način povezali s bazom „Drugde”.
Naravno, redovnim čitaocima Martija Misterije ovo nije bila nikakva novost, budući da nas je taj strip redovno častio nemogućim susretima poput onog s Hitlerom ili neubijenim Francom Ferdinandom – premda su svi ti susreti bili iz trećeg lica, makar sve do epizoda 129 i 130 redovne serije, kada su se čitaoci susreli sa zasigurno najvećim detektivom i mogućeg i nemogućeg Šerlokom Holmsom. Originalno objavljeni 1992. i 1993. godine, ovi stripovi zvanično su uklesali Šerloka kao sastavni deo Bonelijevog univerzuma (multiverzuma?), pa je bilo sasvim razumno da se Karlo Rekanjo, scenarista druge i treće Priče iz baze „Drugde”, suptilno nasloni na te dve epizode redovnog serijala, kad ih je već sam i napisao.
PIBD su konceptualno izbrušena bonelijana. Crtež u ovim prvim epizodama spada u sam vrh Bonelijeve ponude, ako izuzmemo Fregijerija i Roija, i potpisuju ga Spada, Kolombi i Palumbo – a Rekanjov scenario je čvrsto ispleten, razigranih dijaloga i odlikuje se daleko snažnijom karakterizacijom nego što je najčešće slučaj u Bonelijevim stripovima.
Premda je prva epizoda u serijalu sasvim samostalna, kako u odnosu na potonje (koje pak nisu samostalne naspram nje, ili su to u manjoj meri), druga i treća čine celinu – pa ih je čak preporučljivo čitati u sprezi s pomenutim epizodama iz serijala Marti Misterija.
Scenaristički, one su vrhunac te mitologizacije Amerike, poigravajući se popularnom kulturom na jedan vrlo postmodernistički način, karakterističan za britanske autore poput Kima Njumena ili Alana Mura, i to tako da se američki Divlji zapad i britansko viktorijansko doba spajaju s tadašnjim američkim duhom vremena. Treća epizoda – „Senka koja je izazvala Šerloka Holmsa” – naročito naslućuje metatekstualni dijalog koji će se razviti između nešto mlađeg Gejmenovog romana „Američki bogovi” i istoimene serije po njemu snimljene skoro dve decenije po objavljivanju, na momente to razvijajući bezmalo do karikature uvođenjem namigivanja u vidu motiva iz tada svežeg Saut Parka.
Veoma je zanimljivo što su ove dve epizode PIBD bar godinu dana mlađe od Lige izvanrednih džentlmena čuvenog Alana Mura, a prate maltene istu formulu skupljanja izmaštanih i stvarnih istorijskih ličnosti i njihovog uprezanja u isti ram fikcije. Za razliku od uštogljenog Mura, Rekanjo svojim protagonistima pristupa karnevalski, skoro pa burleskno, dekonstruišući Linčov i Frostov Tvin Piks tako da ga približava folklornoj fantastici italijanskog zaleđa, ali i indoevropskom kolektivnom nesvesnom, jer šta je keltski divlji lov ako ne isto što i grčki kentauri ili srpski todorci, a šta je varalica Herne ako nije Pan? Samim tim, šta su Linčova Crna loža i Crvena soba ako ne analogije za pozornicu – erotski dijalog smrtnika s onostranim, iz koga se rađa umetnost?
Utoliko je i nova Zlatna serija jedan intertekstualni poduhvat, ne samo izdavački i ne samo edicija koja s čitaocima komunicira kroz svoje sastavne delove, odnosno stripove koji se u njoj objavljuju u zasebnim sveskama, već je i nit koja se proteže unazad kroz Lorinih dvadeset pet godina, hvatajući kopču s onim Tvin Piksom, onom Zlatnom serijom, onom raspršenom stvarnošću koju mi sada nanovo otkrivamo u starim stripovima kao nekakvi nesavršeni arheolozi, kojima večito fali bar jedan komadić mozaika da bi sastavili celu sliku.