„Zovem se Mister No!” To treba zapamtiti! Ne kažem to kao savet nego kao imperativ: to treba zapamtiti! U svetu u kom već odavno niko ne zna da kaže NE jačem od sebe, nego samo onom slabijem; u svetu u kom submisivno, lakejski, poltronski, puzeći i ulagujući se, pristajemo na sve što nam ti jači naređuju, evo konačno prilike da upoznamo jedan pravi karakter! Priča o antiheroju poznatom pod imenom bez imena – Mister No – bez sumnje je prva eksplicitna kritika ideologije imperijalizma realizovana kroz lik popularnog strip-junaka, ne samo u istoriji stripa nego i u čitavom epskom stvaralaštvu.
Istorija nedaća epskih junaka počinje od mitskog Herakla (Herkula), koji ujedno predstavlja prvu verziju iznajmljenog revolveraša, jer svoje podvige vrši po naređenju bogova. I prvi poznati veliki junaci Homerovih spevova, Ahilej i Odisej biju tuđu bitku, brane tuđu čast, ruše grad koji se njima ničim nije zamerio. Ahilej mora da preda čak i svoju draganu kralju za kog ratuje. Kraljević Marko izlazi na megdan Musi Kesedžiji tek kada Musa pogubi sve druge sultanove megdandžije; Marko trune devet godina u tamnici, a sultan ga oslobađa samo kao svoju poslednju šansu da mu obavi posao! Koliko je duboko impregnirana, internalizovana podanička svest potvrđuje upravo činjenica da čak i Marko Kraljević iz narodne pesme i ne pomišlja da kaže sultanu NE. Narodni pesnik očito odlično poznaje imaginarni auditorijum, jer ne smatra potrebnim da pojasni razloge zbog kojih Marko bez pogovora prihvata naređenje sultana, koji ga je ni krivog ni dužnog bacio u tamnicu! El Sid ili Besni Orlando, Lanselot Jezerski ili Kid Galahad, Robin Hud, legendarni borac iz Šervudske šume, junaci vesetern istorije i vestern stripova, Kit Karson ili Danijel Bun zvani Kožna Čarapa, svejedno: svi oni bez izuzetka predstavljaju ideološke tvorevine u službi ideala poslušnosti! Ovo je jasno potencirano u činjenici da svaki od njih svu svoju hrabrost, veštinu i snagu, svoju lojalnost i potpunu predatost bezuslovno stavlja na raspolaganje nekom autoritetu, želeći više od svega da služi nekakvog pravog kralja, nekog pravednog gospodara: od Agamemnona do kralja Artura ili od kralja Alfonsa do kralja Ričarda Lavljeg Srca, a protiv samozvanaca, protiv Saracena, protiv polubraće ranga jednog Jovana bez Zemlje i njegovog pajtaša šerifa notingemskog! Nasuprot svih priča o tome da živimo u doba slobodnog pojedinca, i svi savremeni heroji, od Džejmsa Bonda 007, preko legendarnog Rokija, Ramba sve do sajber-antropoloških SF amplifikacija ljudske smelosti, snage i lične posvećenosti, poput Terminatora, jesu neka vrsta izvršitelja, izuzetno sposobni, plemeniti, ali uvek lišeni pravog personalnog identiteta; u doslovnom značenju reči – sluge! Svi oni su, makar i u najboljem smislu, po svom mentalitetu podanici!
Ovo postaje jasno čim se pažljivije pogleda izbor narativnih strategija klasične epske priče, mita ili modernog stripa. Uvek je reč o variranju iste ideje s herojem koji epitomira sve kvalitete potrebne za akciju; i uvek tom junaku nedostaje autonomija da samostalno odlučuje o svom životu. Nijedan od ovih toliko popularnih fiktivnih ili polufiktivnih junaka nije ličnost u pravom smislu, nego samo bezuslovno odan, hrabar i poslušan podanik koji je sebe zavetovao služenju uglavnom nesposobnih mlakonja. Nije to bez dramskog opravdanja: kada oni zbog kojih su heroji spremni da budu ubijeni ili da ubijaju ne bi bili takvi, dakle kada bi bili sposobni da sami biju svoje bitke, ne bi im bili potrebni ni Marko Kraljević, ni Robin Hud, ni Džejms Bond, ni Rambo, ni vitezovi, ni samuraji! Ovako, kad god im se pojavi neki problem koji ne mogu da reše oni i njihovi miljenici, ova gospoda pozovu svoje verne a zapostavljene sluge, i to je šablon koji se bez izuzetka rabi u svim varijantama modernog heroja, posebno u TV serijama i filmskim megaprojektima. Izvučeni iz zatvora, zaborava, penzije, ovi junaci otresu prašinu, stegnu svoje stare kosti pojasevima kao Bolani Dojčin, pa nakon što dobiju zadatak, žare i pale, likvidiraju i ubijaju – nekada sopstvene sunarodnike-izdajnike, Indijance koji su još žrtve zablude da im zemlja pripada samo zato što tu oduvek žive, Turke, Nemce, Arape, Ruse, Japance, Vijetnamce, Avganistance… već prema aktuelnoj situaciji na stvarnoj geopolitičkoj sceni.
Ni jedan jedini lik koji se bori protiv sramnog društvenog fenomena poniznosti! Nijedan heroj kadar da iznad svega postavi lični integritet i ljudsko dostojanstvo! Interesantno je i gotovo neverovatno da ta ogromna plejada junaka, koja ima tako značajnu i edukativnu i inspirativnu funkciju kroz istoriju i kulturu, kako pojedinačnih naroda, tako i u sklopu afirmacije univerzalnih humanističkih vrednosti, zapravo bezuslovno afirmiše samo jednu vrednost: vrednost bezuslovne poslušnosti! Vrednost slepe subordinacije imaginarnom ili realnom autoritetu koji nema pravo pokriće, ali ipak funkcioniše kao instanca apsolutnog autoriteta jer se niko ne usuđuje da dovede u pitanje osnove bilo kog autoriteta i hijerarhije među navodno slobodnim ljudskim bićima! Niko od njih nikada nije ni pomislio da svom gospodaru odbije poslušnost i za bilo šta, da makar jednom odlučno izgovori to sudbonosno i toliko jedinstveno ljudsko: NE! A to jasno i odlučno NE, u ovo vreme, postaje preče i važnije od svega što je još preostalo u ovom svetu potpune potčinjenosti pojedinca institucijama sistema! Jer samo u negaciji je sva naša inteligencija! Samo u odbijanju je sav naš integritet! Samo u totalnom ignorisanju tuđe volje počinje afirmacija lične odluke!
Učili su nas da slušamo, a trebalo je da se naučimo neposlušnosti! Najbolje moralne likove, najhrabrije i najpožrtvovanije junake su nam podmetnuli da se, zavarani njihovom hrabrošću i snagom, ugledamo na njihovu poslušnost i pokornost, da usvojimo neokrnjenu njihovu podaničku svest!
I onda kada je već izgledalo da niko i ne vidi kako tonemo u živi pesak subordinacije kao svete obaveze svakog poštenog čoveka svuda u svetu, pojavio se ON – Mister No! Gospodin koji je služio, i to služio verno i sjajno, postao junak bez straha i mane, i onda bacio sve ordenje, i jasno i zauvek rekao: „Ne! Gotovo je s tim! Više ni za koga neću ubijati! Ako moram, ubiću zbog sebe, za odbranu svog života!” Ovaj aksiološki preokret je bez presedana ne samo u čitavoj istoriji stripa ili u novijoj medijskoj tradiciji produciranja masovnih heroja! Mister No je, po ovoj svojoj ključnoj osobini, jedinstven lik u svetskoj istoriji. Da sve bude još dramatičnije, Mister No je Amerikanac, dakle podanik najmoćnije savremene sile, a samim tim najmoćnije države svih vremena! Uz to, njen građanin, meso njenog mesa, takoreći. Dok se još zvao Džeri Drejk, naš junak je slušao naređenja, borio se protiv svih u koje bi uprli prstom oni kojima je dao pravo da mu naređuju i da upravljaju njegovim životom. Ubijao je Japance na pacifičkim ostrvima, ubijao je Korejce u Koreji, poslušno kao svaka dobra mašina za ubijanje, bez svesti i savesti! I onda se u njemu razbude i svest i savest! Zaboravio je, ili tačnije, izbrisao svoje dotadašnje ime i postao Gospodin Ne – Mister No! Nema više ničijih naređenja! Ta je pesma otpevana za čoveka koji je definitivno zaključio da je jedino ime dostojno čoveka u svetu u kom je naredba jedina obaveza a poslušnost jedina vrlina, upravo to ime: Mister No.
Razume se, ovaj umetnički postupak ima svoje opravdanje: autor želi da revitalizira supstancijalno i asocijativno, da obnovi – po aluzivnoj energiji i po sposobnosti – jungovski rečeno, arhetipsku formulu moralnog i personalnog integriteta jednog tipičnog predstavnika ljudskog roda, epitomiranog u liku čoveka koji promoviše svoju najvišu sposobnost: da kaže NE svakom naređenju, posebno naređenju koje zahteva poslušno ubijanje drugog ljudskog bića!
Kako je nastao ovakav jedinstven lik, s tako naglašenim moralnim integritetom, potpuno suprotnim zahtevima savremenog sveta baziranog na bezuslovnoj individualnoj i kolektivnoj pokornosti autoritetu i produkciji imaginarnih ili stvarnih neprijatelja koje naši junaci moraju bespogovorno ubijati kad god im se izda takvo naređenje!? Njegov kreator je Serđo Boneli, sin Đanluiđija Bonelija, autora kultnog strip-junaka Teksa Vilera. U jednom intervjuu, mlađi Boneli prokomentarisao je poreklo imena ovog najimpresivnijeg strip-junaka svih vremena… „Iako se smatralo da je Mister No neka vrsta skraćenice imena Gvido Nolita, mog pseudonima iz prvih stripova, istina je drugačija. Mister No je lik koji sadrži dosta mojih osobina i mnogo mi je bliži nego lik Zagora.” Serđo Boneli je često putovao u Brazil, posebno ogromnim Amazonom, upravo do grada Manausa, gde se i Mister No povukao sa željom da živi mirnim i slobodnim životom posle legendarnog odbijanja da služi beskrupuloznim interesima međunarodnog kapitala. Boneli ukazuje da je Mister No preuzeo afinitete i znanja svog autora, ali ne i njegove sposobnosti. Srećom! Jer kako u istom intervjuu precizira Boneli, on sam ne zna ni da otvori riblju konzervu, tako da je konkretne avanture u kojima Mister No isprobava svoje veštine preživljavanja i ubilačke sposobnosti iz prethodnog perioda svog života, zapravo smišljao dok je besposleno dremao i lenčario u kanuima koje su drugi vozili ili sedeći na terasi hotela Amazonas u Manausu. Serđo Boneli je decenijama išao u Manaus praktično svake godine, prodirući sve dublje u prašume, posebno tokom reke Orinoko, tako da je ipak iz prve ruke upoznao autentični ambijent koji tako precizno i maestralnim artizmom prenosi u stripu o avanturama Mister Noa!
Serđu Boneliju je Mister No kao lik toliko prirastao za srce da je produžio i njegove avanture u drugim regionima koji su njemu samom posebno zanimljivi. U tom kontekstu treba izdvojiti avanture Mister Noa u Africi – pogotovo u Sahari, među Tuarezima. Ovi ljudi sa plavim turbanima, koji su svojim moralnim kvalitetima i izuzetnom dostojanstvenošću toliko impresionirali autora knjige „Mali princ” Antoana de Sent Egizperija da im je posvetio svoju najambiciozniju i najobimniju knjigu pod ominoznim naslovom „Zemlja ljudi”, ujedno su akteri u novim avanturama Mister Noa, kao i regionima pokreta Mau-Mau, odnosno, područjima plemena Zulu. Interes za ove avanture Mister Noa ubrzo je prerastao Bonelijeve kapacitete, tako da je posle 1989–1991, kada je sam pisao ovaj deo biografije Mister Noa, brigu o svom junaku predao nekolicini istaknutih scenarista – konkretno Minjaku, Ongaru i Kasteliju.
Serđo Boneli ukazuje na to da strip-junak Mister No nije daleko od stvarnosti. Na jednom od svojih putovanja, Boneli je upoznao neku vrstu prototipske inkarnacije Mister Noa u živopisnom liku poznatom po nadimku Kapetan Vega u gradu Palenke u Meksiku. Energičan, samostalan, zgodan momak koji je leteo svojim avionom „samo za one koje bi sam izabrao i to bez obzira kuda lete i koliko imaju novca”, ostavio je jak utisak na Bonelija, tako da je fizičke i neke profesionalne karakteristike, po sopstvenom priznanju, pozajmio od ovog pilota, iako je njegovo boravište prebacio u Amazoniju i njegov lik motivisao kroz umetnički ključan etički i filozofski argument moralne autonomije i uz ignorisanje svake subordiniranosti i hijerarhije među ljudima. Zanimljivo je da je Boneli Mister Noa hronološki uklopio u rane pedesete godine prošlog veka. To mu je omogućilo da se osloni na matricu većine vestern priča. Naime, pri kraju svake epohe osvajanja, otvara se najširi dijapazon scenarija – od borbi s Indijancima, do odmetnika, kriminalaca, bandi i mafije – dakle u pravi čas, jer pre toga nema mnogo šta, a posle toga nema više ništa! Početkom pedesetih, još je bilo ruševina skrivenih gradova koji su mogli biti Eldorado, plemenskih ratova, izgubljenih ekspedicija! Pedesete u Amazoniji odgovaraju upravo tom magičnom periodu – prema rečima samog Bonelija – i upravo je to bio pravi trenutak za avanturu ovog velikog borca protiv slepe odanosti državnom autoritetu. Postoji još jedna značajna strip-inovacija u ovim pričama! Za razliku od Teksa i Zagora, Mister No ostvaruje brojne kontakte sa zgodnim stanovnicima lepše polovine ljudskog univerzuma.
Prema rečima Serđa Bonelija, iako je oduvek smatrao da junacima stripova ne priliči da imaju devojke, dozvolio je da Mister No svojim šarmom pruži priliku zgodnim devojkama; savremeni život podrazumeva ovu dimenziju i utoliko čini lik Mister Noa ne samo autentičnim i uverljivim nego i otvara nove mogućnosti u gradnji fabule, odnosno sižea! Ipak, jasno je da se sa izrazito autonomnim karakterom Mister Noa nijedna čvrsta veza, odnosno stalna devojka, nikako ne bi mogla uverljivo uklopiti – zato se ni u jednom delu njegovog strip-života ne pojavljuje nijedan ženski lik kakav je, na primer, lik Narde za Mandraka, Dejl za Flaša Gordona, Lois za Supermena itd. Ujedno, ovaj period mu je otvorio priliku da smesti Mister Noa u Njujork iz vremena Džeka Keruaka, bitnika, džeza, dakle svega onoga što je samog Bonelija najviše interesovalo i fasciniralo, a što se isto tako nije uklapalo ni u kakve monogamne ljubavne ili partnerske relacije, nego je bilo primarno fokusirano na život kao izazov i podvig pojedinca!
Glavna odlika ovog kultnog lika jeste primarno filozofska! Mister No je heroj izuzetno naglašenog individualnog integriteta! Naš junak je gospodin sa sopstvenim stavovima po svim bitnim pitanjima. Uvek je rad da popije, oran je da se potuče, puši kad god ima cigareta. Ako je istina da nikada ne počinje tuču, istina je i da nikada nikome ne ostaje dužan; zna da uzme i još više zna da dâ! Nema boljeg pilota, ni hrabrijeg borca. Ipak, nikada ne zloupotrebljava svoje sposobnosti. Iz dna duše mrzi laž, podvalu, na pretnje je alergičan, ne trpi nepravdu. Suveren u svim svojim postupcima i odlukama Mister No potpuno odudara od savremenog čoveka lišenog bilo kakve istinske autonomije, pritisnutog beznačajnim imperativima svakodnevnog života svedenog na plaćanje beskrajnih kredita, totalno kontrolisanog sistemom kamera, prisluškivanjem mobilnih telefona, kontrolom svih elektronskih medija…
Ovaj mitski lik, svojom uverljivošću i psihološki impresivnim realizmom, poseduje ogroman edukativni i etički potencijal. Zbog svojih visokih moralnih kvaliteta i posebno u svetlu gotovo apsolutne autonomije odlučivanja, potvrđene nezamislivo suverenim autentično mitskim činom odbijanja poslušnosti najvećoj sili sveta – legendarnom Ujka Semu – Mister No deluje primarno kao arhetip heroja kakav smo nekada – u snovima možda svi bili, a svakako – svi želeli da budemo!
Ovu njegovu crtu potpuno su prevideli gotovo svi komentatori. Uglavnom se ukazuje na čisto deskriptivne aspekte Mister Noa kao neke vrste modernog antiheroja lociranog u egzotičnim predelima, koji se bori s Indiosima i kriminalcima leteći svojim pajperom nad prašumama Amazona! Povremeno se ukazuje na njegov prgavi karakter, ističe se uverljivost njegovih modela komunikacije i ponašanja, naširoko se diskutuje epizoda njegovog susreta s Džekom Keruakom, saksofonistom Kertisom Veberom i legendarnim Čarlijem Parkerom. Oni retki teoretičari stripa i analitičari koji su registrovali ovu ključnu odliku Mister Noa, umesto da je afirmišu ili barem analiziraju, pokušali su da je relativizuju i čak sasvim ospore, sugerišući varijantu da je ime Mister No, nastalo posle odbijanja Džerija Drejka da progovori pod mukama na koje su ga stavili Japanci, odnosno, da je postalo nadimak zbog njegove nabusite ćudi namćora koji na svako pitanje uvek odgovara samo jedno i isto: „No! No! No!”
Istina je ipak sasvim drugačija. Pred nama je redak i neuporediv lik jednog od onih junaka iz drevnih mitova kojima se kroz celu svoju istoriju inspirisala ljudska egzaltiranost najvišim moralnim kvalitetima herojskog pojedinca spremnog da se suprotstavi svim oblicima društvene represije, koji je pritom ipak u svemu jedan od nas, normalan, ranjiv ali nepobediv. Već skoro pedeset godina Mister No ohrabruje mlade da razumeju, da zavole i drugačije modele života i druge civilizacije, nasuprot današnjem insistiranju na neizbežnosti sudara civilizacija! Neobičan ali sasvim realan, Mister No podseća sve mlade i svakog savremenog čoveka na ono što smo olako izgubili, a bez čega ljudski život nije vredan življenja, i pokazuje mu da se to može naći: ako još ima onih koji znaju na šta mislim!
Ako su to zaboravili, neka ne zaborave ime MISTER NO!
On će ih podsetiti.