Pre svega, moram napraviti uvod u kome ću pokušati da objasnim sebe ne kao scenaristu, već kao čoveka koji voli sve što ima veze sa natprirodnim. Istina, ja ne verujem, ali ponašam se kao da verujem u onostrano. Zabavlja me da u nekim situacijama, čak i onim koje se svakodnevno ponavljaju, u sebi izazovem emocije koje imaju veze sa tom mojom strašću. Na primer, pogled na seoski salaš dok besni nevreme u meni budi sliku zastrašujućeg zamka grofa Drakule u Transilvaniji…
Ova igra mašte verovatno ima veze sa čestim odlascima u bioskope i čitanjem žanrovske literature. Kada sam bio dete, odlazio sam u bioskop da gledam filmove o Frankenštajnovom čudovištu, o Vukodlaku i svim ostalim horor likovima kojima je filmska industrija četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka bila zatrpana. Sećam se kako me je noćima proganjao lik Borisa Karlofa umazanog uznemirujućom šminkom, a pamtim i kao juče da je bilo koliko sam samo strepeo pri pomisli da bi iznenada na zidu mogla da se pojavi crna senka ogrtača Bele Lugošija. Plašio sam se, ali sam se istovremeno i zabavljao, jer mislim, a nisam jedini, da su strah i zabava na bioskopskom platnu, kao i na ispisanoj hartiji, neodvojivo vezani i ne idu jedno bez drugog.
Dok sam se tako zabavljao, u meni se, ruku pod ruku sa mojom karijerom, razvijalo interesovanje za ovu oblast, koje je sazrelo kada sam počeo da pišem scenarije. Kada su 1961. godine objavljene prve Zagorove pustolovine koje sam osmislio, odmah sam shvatio da teme sa Divljeg zapada neće biti dovoljne da se održi pažnja čitalaca i da moram razraditi i neke druge ideje. Tako sam u sagu o Duhu sa Sekirom počeo da uvodim teme vezane za horor i nestvarno.
Svi moji horor mitovi iz filma bili su tamo, spremni kao figurice čudovišta postavljene na zamišljenu policu mojih sećanja, a meni je preostalo samo da izmislim priču i učinim da ti elementi ponovo ožive na stranicama stripa. Tako je preko Zagora vaskrsao nesrećni likantrop Lari Talbot, protagonista Univerzalovih filmova, ovoga puta u liku prividno miroljubivog seoskog doktora blage naravi. Nedugo potom, vaskrsao je i legendarni grof Drakula, za čiji lik je Galijeno Feri našao inspiraciju u Kristoferu Liju, akteru mnogih filmova produkcije Hamer.
„Zagor protiv vampira” postigao je veliki uspeh kod čitalaca, pa sam bio primoran da ga vratim nekoliko godina kasnije, ali pravo da vam kažem, ta ideja postojala je još od početka. Moja priča o baronu Rakošiju lako je mogla imati i 500 stranica, ali sam se kontrolisao, jer sam znao da ovaj lik ima potencijala za povratak, koji bi verovatno ostao samo na mom početnom entuzijazmu da ga nije realizovao Alfredo Kasteli. Tokom godina koje su usledile, mnogi čitaoci uporno su tražili još jedan povratak vampira, i ja sam im na kraju izašao u susret, prepustivši taj posao sigurnim rukama Maura Bozelija, koji je tada bio i urednik Zagora.
Moja strast prema nestvarnom nije zaobišla ni drugog junaka koga sam stvorio – Mister Noa. U njegovim pričama, u prelepom ambijentu brazilskih predela, nastavio sam da se igram klišeima ovog žanra i da se zabavljam dok osmišljavam priče sa vešticama, vudu ritualima, makumbama i zombijima.
Zatim sam kao izdavač imao prilike da vidim kako se ostvaruje moj davnašnji san zahvaljujući izuzetnoj veštini nenadmašnog Ticijana Sklavija. Naravno, govorim o Dilanu Dogu. Zajedno s njim, horor se vratio na kioske, što mi je činilo veliko zadovoljstvo, jer sam napokon uspeo da zadovoljim svoje velike apetite strastvenog poštovaoca ovog žanra.
I konačno, sa Dampirom ostvario se projekat koji su Mauro Bozeli i Mauricio Kolombo poprilično dugo pripremali, pa je horor zasluženo izbio u prvi plan u odnosu na ostala naša izdanja. A vampiri, koji su u našoj redakciji oduvek bili kao kod svoje kuće, nakon više desetina tabli u kojima se pojavljuju kao nosioci sporednih uloga, ovoga puta napokon su dobili uloge glavnih junaka.
