Ne samo stari već i relativno mladi mediji poput stripa imaju svoju klasiku, rane tvorevine prožete inicijalnim duhom, i ostvarenja s razlogom označena kao „moderna”, pokadšto čak eksperimentalno uobličena. Teks se u skladu s tom podelom nesumnjivo svrstava u klasik, odnosno u odgovarajući deo višedecenijske produkcije kuće Boneli, uticajnog izdavača, koji je gotovo sinonim italijanske škole stripa.
Rođen u poratnom periodu, krajem četrdesetih godina prošlog veka, ovaj strip začeo se na uobičajeni način, kao priča u slikama što se kontinuirano razvija, meandrira i nastavlja, da bi posredstvom objavljivanja u obliku sabranih tomova – „kodeksa” prerastao u svojevrsni „strip-roman” ili „kaubojsku sagu”. Glavni pokretač takve velike priče jeste avantura, u osnovi linearno razvijena epizoda, dok se velika celina sklapa ciklizacijom. Podsetiću da je ovaj mehanizam neposredno proistekao, odnosno da je pandan organizaciji drevnih mitova, njihovoj podeli na kratke i duge po uzoru na prirodne cikluse (smena dana i noći nasuprot smeni godišnjih doba). I to, ta mitska osnova, već po sebi je dovoljan „mamac” da nas pridobije za iščitavanje svih novih i novih nastavaka – epizoda.
Teksov idejni tvorac Đanluiđi Boneli osmislio je svoga junaka očito nadahnut vesternom, počev od klasičnih filmova Džona Forda, oslanjajući se istovremeno i na tzv. avanturističku literaturu. Njegov Teks Viler je junak „bez mane i straha”, gotovo neka vrsta viteza lutalice u ambijentu Divljeg zapada. Apsolutno je pravdoljubiv i nekoristoljubiv, naoko sirov a džentlmen (po ponašanju prema nevinim lepoticama jednako kao i prema sumnjivim damama). On lako i brzo poteže revolver, s tim što su njegova meta sve sami negativci. Teks ih uklanja (gotovo je neprimereno reći ubija) u hrpama, ali to čini primenjujući kodeks samoodbrane. Usamljeni pravednik nikome ne puca u leđa; povrh svega je protivnik linča, pa zato, kad god je to moguće, negativce ne likvidira lično već ih privodi pravdi.
Eto osnove da Teks Viler bude i tajni agent, pripadnik specijalaca ustrojenih u okviru službe rendžera. Đanluiđi Boneli je u tom smislu bio istinski dalekovid jer je, ovim obrtom, Teks postao preteča brojnih potonjih (ne samo američkih, holivudskih) filmova i čitavih TV serija zabavljenih podvizima tajnih agenata i specijalnih službi.
Vođen istom dalekovidom imaginacijom, Teksov „otac” ga je poveo kako u sukobe s usamljenim desperadosima–negativcima, banditima i bandama svih vrsta, zlim Indijancima (s kojima se, naporedo, javljaju oni dobri, „kooperativni”) i beskrupuloznim bogatašima (pretečom tranzicijskih tajkuna), tako i s čitavim tajnim društvima (vidi epizode o belo-žutoj opijumskoj mafiji, odnosno zaverenicima pritajenim doslovce u podzemlju, a pripravnim da se domognu vrhunske moći i ovladaju čitavom zemljom).
Teksov karakter je, dakle, oblikovan krupnim potezima, osnovnim „crtama”, baš kao i njegov lik, čiji je decenijski tvorac, pre no što je posao predat čitavom timu crtača, bio, do smrti, Aurelio Galepini, znameniti Galep. Đanluiđi Boneli uneo je, međutim, u taj karakter i izvesnu anarhičnu crtu. Usamljeni borac za pravdu, doduše, stiče izvestan broj bliskih prijatelja-sadrugova, među kojima Kit Karson ima povlašćeno mesto, postaje i rendžer-specijalac s upotrebnom maskom (pokrićem) odmetnika, ali isto tako zna da sačuva distancu spram zvanične pravde u ime vlastitog kodeksa i individualne akcije.
Epizode u kojima se Teks obračunava s meksičkim banditima El Dijabla (prelazeći Rio Grande, to jest delajući inkognito na tuđoj teritoriji) potcrtavaju njegovu ulogu specijalca s tim što su, u isti mah, uvod i u širu priču.
Podržavajući opozicionare-revolucionare Manuela Pereza (neistorijski lik), on ne samo da nastupa kao njihov saradnik-pomagač već se povremeno stavlja na čelo, ili barem biva inicijator i planer čitavih vojnih operacija. Ishod tih operacija je pozitivan: uspostavljena je po narod valjana vlast i učvršćeni su dobri odnosi između SAD i Meksika. Pacifikovan je granični pojas – Teksas i neposredna granica – inače predmet sporenja i istorijski relevantnog ratovanja ovih dveju država.
Pitanje šta je od teritorija izvorno bilo čije (istorijat protegnut sve do Alama, Dejvida Kroketa i niza zbivanja u kojima je s meksičke strane najistaknutija figura bio general Santa Ana) ovde je ostavljeno po strani, prepušteno „kanonifikaciji” u holivudskim vesternima. Boneli je, faktički, uvažio samo službeno lice američkog intervencionizma, nepromenjeno od davnih do ovih dana. O turbulentnosti teksaske granice na Rio Grandeu, međutim, pogotovo kada je reč o ilegalnim ekonomskim imigrantima iz Meksika u potrazi za korom hleba, povremeno i danas dopiru informacije nalik na „crnu hroniku” (žičana ograda, tik uz nju uzorani pojas da bi se odmah uočili tragovi „ilegalaca” i slično).
Drugim rečima, idealizacijski naboj, faktički eliminisanje svega problemskog i problematičnog, deo je mitizacijske „aure” i postupka inače svojstvenog stripu, a pogotovo „klasici”, u koju se ubraja i Teks. Pustolovni duh, jednostavni odnosi među junacima, ideal brze pravde i implicitni mačizam (dominacija muškog principa shodno kojem junakinje imaju naglašeno epizodne uloge) prirodni su začin ranog vesterna preslikan u serijal o Teksu Vileru.
Neranjivost ovoga junaka (u brojnim okršajima on pokatkad zaradi tek ogrebotinu, ubod nožem, laku prostrelnu ranu ili onesvešćujući udarac u glavu) sa svoje strane ima dublje poreklo. Reč je o moći što Teksa približava antičkim herojima, mitskim nadljudima i polubogovima. Modernim jezikom kazano, ona je deo njegove harizme (strip-junak, naravno, da bi bio prijemčiv, dostojan naše pažnje, u principu mora biti harizmatičan. Tek u nekim od današnjih tvorevina naklonjenih rastvaranju granica žanra i načinjanju stereotipa može da se primeti i odstupanje od toga pravila).
Kad je o Teksu Vileru reč, uočljiva je i jedna nijansa. Nepravedno osumnjičen, zvanično svrstan u otpadnike (onda kada i šef rendžera počne da sumnja u ispravnost junakovih postupaka), Teks, naoko nehajno, ipak postaje i borac za „čistu biografiju”. Da bi se domogao istine i lične pravde, on mora da se dokaže novim delima.
Tu je već na delu obrt (ili pozajmica) čiji koreni sežu sve do bajke. S druge strane, naracija ne bi bila dovoljno atraktivna ako bi se zasnivala na samim podvizima. Potreban je dodatni začin, a to su iskušenja. Drugi drevni pandan je Biblija, počev od Knjige o Jovu. Nije naodmet ni podsećanje na drevne (običajne i pisane) kodekse zakona. Još u njima su sadržani postupci – iskušavanja, mahom drastična – shodno kojima se dolazi do istine o krivici ili nedužnosti osumnjičenog.
Sve ovo dodatno pojašnjava potrebu da se junakov „karakter” („psihologija”) dâ tek u elementarnim, čak ovlašnim i pojednostavljenim crtama. Psihologizam je ostavljen literaturi, konkretno klasičnim velikim romanima (Dikensa, Igoa, Tolstoja, Dostojevskog…). U skladu s tim i društveni kontekst, ne samo u Teksu, ima marginalni udeo. I on je dat tek u naznakama.
Đanluiđi Boneli je ipak, istrajavajući u postupnoj razvojnosti Teksovog lika, dalekovido načeo jedan od ranih stereotipa. Taj lik je tokom oblikovanja serijala pretrpeo dosta bitne metamorfoze. Evoluirao je ujedno i Teksov pogled na Indijance, američke starosedeoce. Najpre tu i tamo, u skladu sa stereotipima ranog vesterna, tretirani kao „krvožedni psi”, oni će vremenom biti predstavljani kao nosioci autentične kulture. Teks postaje neka vrsta poštovaoca njihovih običaja i vrednosti, a važi i obratan odnos: Indijanci, pozitivno određeni, prihvataju ga kao „belog brata”, Navaho Indijanci čak i kao (počasnog) poglavicu i potencijalnog zaštitnika.
Tu je očito na delu bonelijevska revizija, prethodnica poznih (manje-više ovovremenih) filmskih prepravki i popravki mitologije vesterna (kao ilustraciju pomenuću samo „Ples sa vukovima” i Kevina Kostnera, mada bi taj inventar bio znatno iscrpniji). Interesovanje za „primitivne” (izvorne) kulture u doba nastanka Teksa zaista nije bilo u oficijelnoj modi (Frejzerova „Zlatna grana” iz dvadesetih godina prošlog veka na neki način je tek izuzetak i „uvod” u širi trend umnogome započet istraživanjima Levi-Strosa i njihovom potonjom popularizacijom).
Ovo je još jedan od razloga što, uz sve uslovnosti i ograničenja, serijal o Teksu Vileru, uključujući i rane radove, ima osvedočenu privlačnost za najrazličitije generacije čitalaca. Čak i oni koji nisu odrastali uz bajke, da bi, potom, drhteći u tami bioskopa, pratili avanture junaka vesterna i saživljavali se sa njima, sledeći Teksa od stranice do stranice, i iz epizode u epizodu, imaju šansu da se upuste u nešto što nije samo dokumentarni segment iz istorijata stripa nego i upoznavanje s jednom od najdugovečnijih i najopsežnijih tvorevina popularne kulture.
Kako bi rekao Džon Gardner, znalac srednjovekovne povesti i analitičar Diznijeve produkcije, u prirodi većine ljudi je naklonjenost pobednicima i trijumfu pravde. Tog jednostavnog obrasca i te kako se držao Teksov otac Đanluiđi Boneli, a baštinili su ga i nastavljači njegovog veleprojekta.