Uprkos tome što otprilike trećinu evropskog stanovništva čine raznorazni Sloveni, i što je svojevremeno skoro polovina evropskog kontinenta bila nastanjena upravo Slovenima, slovenski doprinos svetskoj jezičkoj kulturi gotovo da je neznatan. Zanimljivo je da su u velike svetske jezike ulazile reči koje nisu autentičnog slovenskog porekla, već pre nadahnute Slovenima. Tako u jeziku koji danas služi kao globalni lingva franka – engleskom – imamo reči kao što su slovenly – što doslovce znači „slovenski” ili „ponašati se kao Sloven”, a u prenesenom značenju „neuredan, aljkav”, zatim slave, ili u prevodu „rob”, i autoru teksta omiljena – balkanizacija.
Bistrenjem kroz rečnike velikih svetskih jezika ne može se naći reč koja je univerzalno prihvaćena, sa istim značenjem u svim jezicima i kulturama – osim jedne.
Naravno, ta reč je – vampir.
Već i poslovični vrapci na granama znaju da je vampir srpska reč (makar u korenu), koja je u nekom trenutku tokom austrijske okupacije delova sadašnje Srbije, tačnije savremenog Braničevskog okruga, ušla u evropski kulturološki milje.
Naime, ova reč pominje se u izveštaju koji je bečkom dvoru poslao – danas bi se reklo – specijalni izvestilac iz sela Kisiljeva u gradištanskom kraju, gde su se meštani bezmalo digli na bunu usled neobičnog niza prevremenih smrti koje su u kratkom vremenu zadesile selo. Sumnja je na kraju pala na ranije upokojenog seljaka Petra Blagojevića, pa je na insistiranje meštana, a uz prisustvo lokalnog pravoslavnog sveštenika, Blagojevićev grob raskopan i u njemu pronađeno začuđujuće očuvano telo, nabreklo od krvi. Sa lešom se postupilo već kako običaji nalažu, a carski oficir sastavio je i dvoru poslao depešu u kojoj se pomalo ruga sujevernim Srbima, a pomalo i čudi tome koliko je leš bio očuvan – kao i činjenici da su, nakon tog otkopavanja groba, meštani prestali da umiru kada im vreme nije.
U pismu se pominje reč vampir, koja je zatim, nakon što su izveštaj prenele bečke novine, postala prihvaćena širom nemačkog govornog područja, pa potom u Francuskoj i na kraju u Britaniji.
Sve se ovo dešavalo s kraja osamnaestog veka, prilično pre Stokerovog „Drakule”. Zanimljivo je, inače, da je Stoker protagonisti svog romana najpre dao drugo ime, ali je slučajno čuo za vlaškog srednjovekovnog vladara i dopalo mu se kako njegovo ime zvuči. No, to je već druga priča.
Vampirska mitomanija širila se Evropom, da bi ubrzo zahvatila i nekadašnje britanske kolonije u Novom svetu, oslanjajući se usput na već postojeće legende o krvopijama mrtve i nemrtve sorte. Naime, većina evropskih i svetskih naroda ima svoje legende o stvorenjima koja se hrane krvlju i koja su kako-tako slična savremenom poimanju vampira.
Dakle, reč vampir je dokazano preko Srba otišla u svet, ali ovo je zapravo panslovenski izraz, sa tačno određenim značenjem – neupokojeni. Današnje insistiranje na izrazu nemrtvi u stvari je plod delovanja nekih davnih lenjih prevodilaca (i pokazatelj dominacije engleskog jezika u svetskoj kulturi), jer nemrtvo je zapravo živo, pa smo, u tom smislu, svi mi nemrtvi. Stari Sloveni su svoje mrtve mahom spaljivali i prvobitna slovenska reč, i dalje prisutna u, na primer, ukrajinskom jeziku, glasi upir i doslovce znači nespaljeni. S vremenom, tačnije sa dolaskom hrišćanstva i pokopavanjem umrlih, reč se zadržala i zadržalo se njeno preneseno značenje, ali ne i doslovno.
Znači, vampiri su neupokojeni – mrtvaci koji ustaju iz grobova, naročito u transilvanijskoj regiji, i piju lepim seljankama krv, dok ih služe Cigani. Ali da li je baš tako?
Savremena predstava vampira je kao plastelin – sklona da popusti i promeni oblik i pod najmanjim pritiskom. Današnji književni i kinematografski vampiri uveliko se razlikuju ne samo od folklornog vampira (teško je zamisliti seljaka iz srpskog sela ogrnutog plaštom i u smokingu) nego se i globalna predstava vampira decenijama više ne oslanja čak ni na Stokerov roman, već na holivudsku interpretaciju polumitološkog „grofa Drakule”.
Sedamdesete godine dvadesetog veka donele su, između ostalog, i slabljenje američkih pravila koja su regulisala šta u stripovima sme da se objavi a šta ne, tako da je The Tomb of Dracula – postavši jedan od najpopularnijih Marvelovih stripova, na čijim se stranicama prvi put pojavio i danas verovatno najčuveniji lovac na vampire Blejd – u kolektivnoj svesti dodatno učvrstio predstavu vampira kao evropskog aristokrate u svečanom odelu i zaogrnutog operskim plaštom.
Jedan od elemenata vampirskih storija koji je tokom svih tih decenija takođe bio konstantan jeste i urbani mizanscen, koji i te kako ima logike. Naime, ako je vampir grabljivac koji se hrani ljudima, posve je logično da boravi tamo gde plena ima u izobilju.
Utoliko je „Zagor protiv vampira” neobičan i čak pomalo revolucionaran strip. Na prvi pogled, Zagorov vampir je Drakulin klon – ili makar klon Drakule iz holivudskih crnobelih filmova, kojeg je glumio Bela Lugoši. Zagorov vampir takođe je teatralan, formalno odeven i besprekornih manira – ali sličnostima je tu kraj. Vampir kojeg je scenarista ponudio čitaocima, za promenu nije Rumun, već Mađar – što pokazuje da je Nolita na izvestan način želeo da se naruga Holivudu. Ovo se vidi i po tome što je Nolitin vampir baron, a ne grof, ali i po imenu – Bela Rakoši – koje je više nego očita aluzija na glumca koji se proslavio ulogom Drakule. Sve je ovo na neki način omaž starim holivudskim filmovima, ali i pomalo ruganje njima, dodatno naglašeno Čikovim lakrdijama i njegovim izvrdavanjem vampirskih očnjaka metodama Čarlija Čaplina ili braće Marks. Izmeštanje vampira iz urbane sredine u mizanscen Divljeg zapada dodatno doprinosi oštroj razlici između ove epizode Zagora i onoga što bi tadašnji čitalac mogao očekivati od ovakvog koncepta, što je svakako bio i scenaristički rizik, makar u neku ruku.
Sa višedecenijske distance, scenario „Zagora protiv vampira” krajnje je svež i u poređenju sa savremenim vampirskim storijama čak dobija na snazi, budući da nekadašnja tradicionalna predstava vampira, koja je u međuvremenu prerasla u karikaturu, u poređenju sa modernim vampirima čak dobija na dostojanstvu, a operski plašt i kicoško odelo od pukog teatralnog motiva postaju odličje ozbiljnog zlikovca, dostojnog krajnjih napora našeg junaka.
Nadasve zabavna, ova epizoda svakako je jedna od kultnih u ovom serijalu i mada se Rakoši ne može porediti sa, recimo, jednim Helingenom u ulozi antagoniste, vredi se podsetiti vremena kada su vampiri bili gospoda i čudovišta, a ne samo svetleli u mraku.
