EseGese – tajanstveni akronim, koji je pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka palio i žario strip-scenom, bio je izvor radosti svih obožavalaca. Važio je za garantni žig jedne potpuno drugačije grafičke linije, atest dokazanog kvaliteta pripovedanja. Ovaj fantomski pseudonim podrazumevao je avanturističku tenziju, neodoljive komične upadice, ali i neobične i egzotične pejzaže. Instant prilika za putovanje kroz vreme i vraćanje u kožu onog dečkića oko kog se odigravao čitav svet pozitivaca i negativaca, likova iz stripa odštampanog na formatu koji se lako mogao sakriti u knjigu i čitati u školi, na časovima, da to niko ne primeti. Nije ni bilo bitno o kom se izuzetno mladom miljeniku, vršnjaku čitalaca, radi – smeđokosom kapetanu Mikiju ili plavokosom Rodiju Lasiteru – likovi dvojice tinejdžera boraca protiv zla maltene su se preklapali i preplitali, naročito u sveskama u kojima su zaredom objavljivane dogodovštine obojice, uz obavezno odlaganje nastavka njihovih avantura za naredni broj.
VEDRA RAZBIBRIGA
U tom srećnom posleratnom periodu, publika štampanih izdanja za decu naslućivala je da je u serijalima o Velikom Bleku i malom Mikiju senzibilitet pripovedanja bio potpuno u skladu sa duhom rekonstrukcije Italije i ekonomskog buma, koji će iz nje proizaći.
Istovremeno, enigmatični prizvuk EseGesea doneo je kreativnu snagu stranu uskogrudosti mnogih tadašnjih italijanskih autora stripova, koja im je s razlogom pripisivana, i na neki način evocirao šarm dalekih kompanija kao što je KFS (King Features Syndicate, agencija za distribuciju najpopularnijih stripova u kaiševima, od Fantoma do Mandraka, dnevnim i nedeljnim novinama) ili najvećih filmskih studija poput Vorner brosa i MGM-a (da ne pominjemo čudesne prekookeanske stvaraoce kao što su Volter Lanc ili Volt Dizni). Ko su trojica nepoznatih autora nazvana EseGese, čija se prezimena kriju iza početnih slova njihovih prezima (S, G i još jedno S)? Njihovi obožavaoci morali su poprilično da čekaju pre nego što su to otkrili. Nažalost, sudbina je htela da kritika i esnafska istoriografija nisu dostojno prihvatili ove vrsne i plodne autore povodom njihovog angažmana stvaranja stripova tokom druge polovine šezdesetih godina. Autori jednog „izuzetno popularnog” stripa nikada neće privući pažnju onih poznavalaca koji je prvenstvo pružaju publikacijama namenjenim zrelijim čitaocima, naročito stripovima koji su „made in USA”. Tako će produkcija EseGesea dugo biti zapostavljena, podjednako koliko i stripovi serijalizovani u časopisima Intrepido, Monelo i Kapetan Valter – vesternima, ratnim, inspirisanim Tarzanom – dela veštih zanatlija nezainteresovanih da šire društvene poruke ili da se bave razvojem sintakse ovog medija. To su stripovi scenarista i crtača koji su se trudili da stvore vedru razbibrigu, onako kako su to činili dobar film, poštena radijska ili televizijska serija iz tog vremena.
SIN ZAKONA
Trojica umetnika koji su početnim slovima svojih prezimena zapečatili plodno i trajno udruživanje bili su Pjetro Sartoris, Dario Gucon i Đovani Sinketo, očevi kultnih junaka kao što su kapetan Miki, Blek Stena i komandant Mark. Čitaoci počinju da stiču poverenje u stil ujedinjenog EseGesea 1950. godine, povodom neobičnog vestern serijala Kinova, koji je osmislio iskusni scenarista Andrea Lavecolo. Pošto je prethodno stvorio mladog italo-američkog snagatora Džima Tora, Lavecolo odlučuje da prikrije svoje italijansko poreklo kako bi zagolicao maštu čitaocima koji imaju sklonost prema stranim autorima. Tako smišlja amerikanizovani pseudonim A. Loson (Lawson), zvučnu verziju sopstvenog imena, uz istovremenu asocijaciju na pravnika ili sudiju – bukvalno preveden, može označavati „sina zakona”. Podjednako uspešno je i naziv tajanstvene „kompanije” EseGese maskirao činjenicu da je Kinova italijanskog porekla. Trojica autora već su se uverili u funkcionalnost svog tima u torinskim dnevnim novinama La gazeta del popolo, koje od kraja 1945. godine, po ugledu na Korijere dela Sera, objavljuju nedeljnik namenjen mladim čitaocima. Ova Gazeta dei pikoli poverila je početničkom triju lik Olenvalda, mladog nibelunškog ratnika inspirisanog Princem Valijantom Harolda Fostera. Nakon što ga je grafički osmislio čuveni Franko Donateli, Olenvald je serijalizovan u nedeljniku jedno kratko vreme tokom 1950. godine, od broja 8 (19. februar) do broja 25 (18. jun).
UPRAVLJANJE „NA AMERIČKI NAČIN”
Od svog prvog zajedničkog iskustva, ovi momci eksperimentisali su delimičnom zamenljivošću uloga, smatrajući to neophodnim kako bi se naručiocima pružio proizvod homogenog kvaliteta. Najčešće je Gucon radio crteže u olovci, što je podrazumevalo i generalnu postavku kadrova, položaj likova, njihovu mimiku. Za pozadine je pre svih bio zaslužan Sartoris, koji je brinuo o panorami, arhitekturi kuća, unutrašnjem uređenju. A kao vrsni stilista, Sinketo je bio taj koji je doterivao celokupni grafički sadržaj. On se koncentrisao na detalje i doterivanje dok je na kraju sve prelazio tušem, objedinjujući tako prethodni stvaralački doprinos svojih kolega. Podražavanje pojedinačnih stilova im je odlično polazilo za rukom, zahvaljujući osmišljavanju izvanredne galerije likova, za koje se može pomisliti da potiču od iste osobe, kao da su svi ti junaci nastali iz jednog jedinog mozga. Predlog neobičnog akronima potekao je od Sartorisa i prirodna je posledica usvajanja načina rada zaposlenih koji su se upravljali po američkim principima. Kad bismo mogli da rekonstruišemo događaje, verovatno bismo otkrili da je Sartoris svojim kolegama rekao nešto poput: „Ako želimo da postignemo uspeh, trebalo bi da priče stvaramo industrijski, međutim to bismo morali raditi u grupi sa podeljenim ulogama. Ukoliko se slažete, hajde da se udružimo!” Ali pre priče o sklapanju ovog pakta, hajde ipak da se zadržimo na pojedinačnim „biografijama” trojice autora, koje su mu prethodile.
S KAO SINKETO
Iako samo četiri godine stariji od druge dvojice, najstariji u ovoj družini bio je Đovani Sinketo, zvani Đani. Rođen je 5. aprila 1922. u Torinu, gde je učio školu i uživao čitajući stripove. U dvanaestoj godini oduševio se časopisom L’Aventurozo, koji je u Italiju uvozio najveće američke stripske junake. Sinketo se divio potezima olovke Fila Dejvisa u doživljajima mađioničara Mandraka, a naročito umeću Aleksa Rejmonda u naučnofantastičnom Flašu Gordonu. Potom je otkrio Princa Valijanta i pokušao da pronikne u suštinu njegovog stila. U sedamnaestoj godini zabave radi nacrtao je prve table, nesvestan da to oprobavanje predstavlja kamen temeljac njegovog budućeg profesionalnog života. Umesto da traži prijem kod nekog od mnogih novopokrenutih izdavačkih kuća, koje su u posleratnom periodu bile raštrkane po celom polustrvu, Sinketo se zaposlio u firmi Stipel, koja se tada, četrdesetih godina prošlog veka, bavila telefonijom. Radio je kao tehnički crtač, ali budući da njegova strast prema manje suvoparnom i sterilnom crtežu nije jenjavala, svoje slobodno vreme posvećivao je crtanju reklama, a prihodima od njih dopunjavao svoj kućni budžet.
Jednom retkom prilikom oprobao se u crtanju stripova i neke table ponudio nekom malom izdavaču (nemilosrdno nazivanog „pomalo nesposobnim”), koji mu je poverio svoj scenario. Nakon što se zamislio nad dobijenim tekstom, Sinketo ga je ipak vratio poslodavcu budući da je uvideo kako za toliko zahtevnu probu ipak mora još mnogo da uči. Tim učenjem bavio se sam sledećih devet meseci.
POČETNIK I BESMRTNIK
Potom je, nakon perioda ove svojevrsne trudnoće, stvorio nešto dovoljno prihvatljivo za pokazivanje odgovornim licima u Mediolanumu, zanatskoj izdavačkoj kući, koja je dugo koristila zgradu štamparije Kremona Nuova, u vlasništvu istaknutog fašističkog zvaničnika Roberta Farinačija. Mediolanum su vodila dvojica partnera – Agostino dela Kaza i Đino Kazaroti, postavljajući tako temelje male imperije koja će ubrzo promeniti ime u Dardo. Zahvaljujući Dela Kazi i Kazarotiju, Sinketo je napravio svoj prvi profesionalni strip-serijal, sa likovima koje je sam osmislio – Kames Besmrtni (1947). Bila je to njegova druga saradnja s ovom izdavačkom kućom nakon preuzimanja rada na serijalu Maskirana Munja (1946), o junaku kog je stvorio Roj D’Ami (Rinaldo Dami), čiju je osnovnu postavku mladi početnik morao poštovati. Godine 1949. Sinketo je preuzeo i sledeći serijal koji je grafički postavio D’Ami, a razvio Serđo Tarkvinio, pod naslovom Blek i Džoni, koji se bavio dogodovštinama dvojice radoznalih i neustrašivih dečaka, nastalih iz Lavecolovog pera, inspirisane nezaboravnim Činom i Frankom iz predratnog perioda. I konačno, 1952. godine nastaje epizoda Otpadnika iz Rokdejla.
PRAVA LJUBAV? SLIKARSTVO
U to vreme, redakcija Mediolanuma gostovala je u kući porodice Dela Kaza. Do prvog sastanka sa Sinketom došlo je nedaleko odatle, za stolom u baru, a krunisan je pozamašnim avansom „na ruke”, koji je ostavio snažan utisak na novog crtača. Naime, tokom Drugog svetskog rata bilo je prilično teško pronaći poslove koji su bili dobro plaćeni. I tako već na početku karijere strip-autora, kojoj će dati i srce i dušu, Sinketo zarađuje mnogo više nego na svom starom radnom mestu u Stipelu. Zato napušta firmu i započinje novu, uzbudljivu avanturu sa dvojicom prijatelja. Budući da je bio praktičan čovek, narednih godina Sinketo će vredno raditi sa dvojicom partnera, ali na kraju svoje karijere, koju je odlučio da prekine dok je EseGese još uvek bio veoma aktivan sa Komandantom Markom, neće kriti gorčinu i veliku samokritičnost prema svemu onome što je radio. Smatrao je da bi, kad se podvuče crta, svoj talenat bolje ostvario u slikarstvu nego u stripu. On je ovu disciplinu svakako gajio razrađujući na sebi svojstven način likove flamanskog slikara Brojgela. „Morao sam uvek da popunjavam hartiju stvarima za decu”, žalio se u jednom intervjuu. „Crtao sam čak Kučola i Bepea, a njih zaista nisam podnosio!” Đovani Sinketo preminuo je u svojoj kući u Kolenju 19. januara 1991.
G KAO GUCON
Dario Gucon rođen je u Torinu 4. januara 1926. Kao i druga dvojica kolega, odmalena je gajio strast prema stripovima, a za njih se kao čitalac interesovao i dalje kako su godine prolazile. U tom smislu se razlikovao od Sinketa i Sartorisa, koji su zanemarivali čitalački aspekt devete umetnosti, koncentrišući svu svoju energiju na stvaranje. Kao izuzetno mlad, bio je partizan, a nakon završetka Drugog svetskog rata, Gucon produbljuje svoje crtačke kvalitete, nakon što je stekao diplomu učitelja, ali nikada nije radio u prosveti. Kako ne bi sedeo za katedrom celog života, Gucon 1946. upisuje umetničke studije, koncentrišući se na tehnike boja i mecotinte na Slobodnoj umetničkoj akademiji, na kojoj su predavali slikari Đuzepe Berčeti, Mario Mikeleti i Luiđi Tribaudino.
Praktična primena njegovih slikarskih znanja povezuje se sa prvim profesionalnim angažmanima dvadesetdvogodišnjeg Darija, tada zaposlenog u torinskoj štampariji i izdavačkoj kući Taurinija, u ulici Korso Re Umberto broj 134. Glavni zadatak autora, koji je za tu priliku smislio pseudonim Gaj, bila je izrada ilustrovanih naslovnih strana za časopis Pičina. Ova periodična revija namenjena ženskoj publici nastala je po uzoru na popularni Grand otel milanske izdavačke kuće Univerzo.
MALO „VESELE MAŠTE”
U Tauriniji Gucon upoznaje Sartorisa, učitelja u osnovnoj školi koji tek što je stupio na polje stripa. Oni odmah počinju da rade kao tandem i među njima se rađa čvrsto bratstvo u životu, kao i u radu, premda su se tokom diktature nalazili na suprotnim političkim stranama.
Kada je Taurinija počela da posrće pod dugovima, Gucon i Sartoris stupaju u kontakt sa osnivačem milanske izdavačke kuće Alpe Đuzepeom Karegarom i on im nudi nekoliko stripova u komičnom tonu za reviju Gaje fantazije (Vesela mašta). U njima su protagonisti bili Kučolo i Bepe, odnosno Đani i Marčelo, štene foke i pingvin u fraku, koje je osmislio Eđidio Gerlica. Novi poslovi stigli su od izdavača Tristana Torelija, još jednog značajnog stvaraoca italijanskog stripa, koji je u Milanu uspešno objavljivao serijale poput Malog šerifa, Čistača cipela i Nata iz Santa Kruza. Toreli je bio sposoban i plodan scenarista i dvojici crtača ponudio strip u kaiševima Karnera, posvećen izmišljenim poduhvatima čuvenog boksera Prima Karnere, svetskog šampiona u teškoj kategoriji od 1933.
SVE ZAJEDNO
Nakon susreta sa Sinketom, do koga je došlo upravo u Torelijevim kancelarijama, oni su postali trojica kolega čije će sudbine biti neraskidivo spojene naredne četiri decenije. Pobraće simpatije već pomenutim serijalom Karnera, čiji je grafički tvorac 1947. bio Franko Paludeti, dok su ga od treće serije zamenili Puljizi i Senja Pini. Nakon toga olovke i četkice prelaze u ruke trojice budućih članova EseGesea. Kada je 1994. davao intervju u 12. broju revije Fumeto, tada poslednji živi član ovog trojca Gucon prisećao se dirljivog sklada trojice umetnika. Taj period definisao je kao „četrdeset godina saradnje, marljivog rada, ponekad i zamornog, ali ispunjavajućeg zbog postignutih rezultata”.
I dodao: „Duboko mi se urezalo u pamćenje četrdeset godina zajedničkog života nas trojice, tokom kojih je svako od nas ostajao svoj, ali je ipak navikao da misli zajedno sa drugom dvojicom. Nisu postojali moji problemi, ili problemi Pjetra ili Đanija, već isključivo naši problemi. Sada kad sam ostao sam, osećam se samo jednom trećinom živ, i to ne samo kada
S KAO SARTORIS
Pjetro Sartoris rođen je u Torinu na praznik Feragosto, 15. avgusta 1926. Njegova biografija gotovo je identična Guconovoj – obojica su bili učitelji, obojica zaposleni kod torinske Taurinije, gde je Sartoris, jedva dvadesetogodišnjak, sarađivao na Putovanjima i avanturama i Leopardu. Kao i Gucon, nakon stečaja male izdavačke kuće, i Sartoris se obratio Karegaru iz izdavačke kuće Alpe, za koju je uradio nekoliko stripova po njihovom ukusu. Bile su to priče realističnog stila, ali ih je, kao i mnoge druge, doživljavao samo kao poslovnu obavezu i nisu mu bile drage. Glavni likovi bili su Kučolo i Bepe, koje je već crtao u ljudskoj verziji i u komičnom stilu. Neverovatno su se transformisali nakon srećnih početaka u obliku antropomorfnih kučića, izgledom bliski Diznijevim Mikiju i Šilji. Nakon perioda u izdavačkoj kući Alpe, 1949. godine Sartoris se zaposlio u izdavačkoj kući Viktori Đuzepea Ponconija i za nju crta strip po salgarijanskom modelu Darman Osvetnik, po tekstu Leonela Martinija. I za Darmana, kao i za drugi serijal, Karnera (za koji je Sinketo ilustrovao naslovnu stranu), Sartoris svoj stil kombinuje sa Guconovim i tom prilikom osmišljen je akronim SarGu, kombinacija prvih slogova prezimena njih dvojice. Pjetro Sartoris preminuo je u Pjosasku 27. jula 1989.
STUDIO PRELAZI U AKCIJU
EseGese u kompletnom sastavu doživeo je svoje vatreno krštenje poduhvatima krvnika Kinove, u izdanju Mediolanuma. Pokazatelj vere koju su izdavači polagali u ovaj ciklus, mada nekonvencionalan i surov za tadašnje pojmove, jeste ambiciozni format u kom je objavljen. Budući da je bio neuobičajeno četvrtast, bočne dimenzije od oko 17 centimetara, bilo je nemoguće ne primetiti ga na kioscima, na kojima se izdizao iznad jeftinijih stripova u formatu kaiševa. Postigao je uspeh, ali trojica prijatelja i saradnika procenili su da je duh Kinove isuviše udaljen od njihovog načina pripovedanja. Zbog toga su EseGese odlučili da odustanu od grafičke interpretacije krvnika koji se bori za pravdu pod demonskom maskom i ostavili scenaristu Lavecola tužnog (i pomalo besnog). Do rastanka je došlo kod desete sveske treće serije, koju će kuća Dardo potom poveriti Pjetru Gambi, crtaču Kinove sve do kraja njegovog objavljivanja 1953. godine. Tada su Sinketo, Gucon i Sartoris napravili najbolji potez i izdavaču Đinu Kazarotiju ponudili svoj samostalni strip, koji će oni i pisati i crtati.
UMIRE SE (ALI NE PREVIŠE)
Pod tim okolnostima nastaje Kapetan Miki, lucidni spoj elemenata prisutnih u različitim ranijim stripovima koji su doživeli uspeh. Najpre je izabrana mlađa ciljna grupa u odnosu na ciljnu grupu Kinove, uz ritmično prigušenje napetosti zapleta komičnim predasima. Ono što je bilo presudno za uspeh jeste kreiranje izuzetno mladog glavnog junaka, koji je u stanju da se ravnopravno suoči sa odraslim likovima – svojevrsni transfer tipičnog čitaoca Kapetana Mikija, za kog se verovalo da je uzrasta između deset i petnaest godina, na stranice stripa. Originalno je bilo i usvajanje evokativnog konteksta, koji se do tada retko pojavljivao u stripovima: izmišljena družina rendžera u Nevadi, u devetnaestom veku. Ovaj svet strogih pravila opravdavao je borbe i upotrebu pištolja, sa mecima koji ne ranjavaju stvarno i ne izazivaju krvarenje. U skladu sa cenzorskim moralnim kodeksom primenjenim kod omladinske literature, noževi su bili zabranjeni u pričama o Mikiju i drugim junacima Dardovog tima. Prva avantura borbenog tinejdžera pojavila se u formatu kaiševa 1. jula 1951, pod nazivom Rendžeri iz Nevade. Više puta i u različitim formatima biće ponovo štampane sve epizode ovog junaka, podjednako koliko i doživljaji drugog glavnog nosioca „avantura u Dardovom stilu”, trapera Bleka Stene.
OD MALOG DO VELIKOG TRAPERA
Proći će dve godine pre nego što će se ovaj snagator i plavušan približiti Kapetanu Mikiju, nasleđujući donekle naklonost koju su stekli slični filmski junaci, poput čuvenog Mačiste, ili stripa, kao što je bio Dik Fulmine. Osnovna ideja potekla je od epopeje o junaku Natanijelu Natiju Bampu popularnog pisca Džejmsa Fenimora Kupera. Vrsni lovac, sin belih roditelja kog su odgojili američki urođenici, naročito je inspirisao Sinketa, koji je voleo da prikazuje beskrajne pejzaže Velikog Severa, a posebno Mejna. Druga inspirativna literatura bio je roman Zejna Greja „Izgubljena reka” (Forlorn River, 1927), kao i nastavak „Nevada” (1928) i paralelne ekranizacije. Pre nego što će Blek Stena biti unapređen u naslovnog junaka, EseGese su svoje sposobnosti razrade teme najpre oprobavali donoseći na svet Malog Trapera, nenamernu preteču sage o Velikom Bleku. Glavni lik bio je preduzimljivi dečak Rodi, koji je želeo da se pridruži „najvećem lovcu na krzna u čitavoj Americi” – na prvim vinjetama nazvan Black Macigno (Crna Stena). Minijaturni traper pojavio se sa svojim grubim prijateljem 1953. godine u dodatku stripa „Kaljostro”, nastalog po scenariju Lavecola, a posvećenog alhemičaru Đuzepeu Balzamu. U međuvremenu, između 1953. i 1954, EseGese crtaju i Crnog konjanika, po scenariju Đanluiđija Bonelija, kao i Stormi Red neuništivog Lavecola.
SENZACIONALNI BESTSELER
Za pojavu „dobrog džina” duge plave kose trebalo je čekati sve do 3. oktobra 1954, dana kada je objavljena prva avantura trapera Bleka Stene (koja će ubrzo postati poznata pod naslovom „Veliki Blek”) u ediciji Freča izdavačke kuće Dardo, u formatu kaiševa. Svestrani crtač Alberiko Mota, zadužen za grafički dizajn ovog stripa, na naslovnoj strani najavio je novi serijal natpisom „Senzacionalne pustolovine traperskog junaka od autora Kapetana Mikija”, kao garanciju kvaliteta. Smeštene u razdoblje neposredno pred izbijanje rata za američku nezavisnost, poduhvati Bleka i njegovog malog prijatelja Rodija oživeli su narativne elemente kojima se eksperimentisalo u Kapetanu Mikiju – akcija, avantura, herojski sukobi i komičnost obezbeđena odraslim neobičnim likom u vidu hipnotizera i mađioničara Profesora Okultisa, prijatelja Blekovih roditelja. Uspeh stripa bio je izvanredan i ubrzo je prevazišao već veliki uspeh Kapetana Mikija. Prevođen je u inostranstvu, a u Francuskoj je imao naročito dug izdavački život. U Italiji je pedesetih i u prvoj polovini šezdesetih godina, dostigao vrhunac prodaje sa čak četiristo hiljada primeraka nedeljno.
ALAN KAMELEON
Nakon neslaganja sa kućom Dardo, koja nastavlja da ponovo štampa njihove priče u različitim oblicima, tri umetnika se osamostaljuju. Kao i druge kolege, osnivaju izdavačku kuću SISAG (Sinketo, Sartoris, Gucon), u kojoj oni rade sve poslove. Sa dobrim izgledima nastaje novi naslov Tajanstveni Alan, netipični vestern, čiji prvi broj „Rat sa desperadosima” izlazi 23. aprila 1965. Ali izdavačka delatnost je složena i oduzima vreme samoj kreativnosti, zbog čega EseGese odustaju nakon samo dvadeset tri broja ove serije, kako bi se ponovo posvetili samo stvaranju stripova. Uzevši u obzir uspeh koji je u Francuskoj doživeo Blek, nakon sukoba sa izdavačem Marselom Navarom iz kuće LUG iz Liona, trojica prijatelja osmišljavaju novu seriju, koju takođe smeštaju u šume oko jezera Ontario. I eto, dakle, komandanta Marka, u pratnji „prigušujućih” Blafa, Žalosne Sove i Floka. Vremenska dimenzija je američki rat za nezavisnost, a pripoveda o borbi čete američkih patriota Vukova sa Ontarija protiv Engleza, crvenih mundira.
SVE POSEBNIJI
U Italiji, Mark debituje u septembru 1966. u okviru Nove serije Araldo, koju štampa izdavačka kuća Araldo porodice Boneli. Serijal je trajao 281 broj, sve do januara 1990. Nakon smrti Sartorisa i Sinketovog penzionisanja, Gucon nastavlja da stvara Markove pustolovine, praveći godišnje Specijale za izdavačku kuću Serđa Bonelija. U tom cilju plodno je sarađivao s Linom Bufolente, takođe veterankom italijanskog posleratnog stripa, pravom prvoborkinjom olovke i tuša. U saradnji sa njom, Gucon će 1994. ponovo pokrenuti objavljivanje avantura Bleka i Mikija u originalnom formatu kaiševa kuće Dardo, tada pod upravom Đuzepea Kazarotija.
