Bilo mi je desetak godina kada sam, u letnjem bioskopu negde na moru, odgledao film Buck and the Preacher (distributerski prevod – „Crna karavana”), sa tada aktuelnim crnačkim zvezdama Sidnijem Poatjeom i Harijem Belafonteom. Iako sam gladno gutao sve što je imalo veze sa Divljim zapadom, shvatio sam da se taj film razlikuje od većine drugih vesterna: bavio se crncima koji su pokušavali da sa svojom skromnom imovinom stignu od jednog do drugog mesta negde u Americi: herojskim vođom njihovog karavana (Poatje), sitnim prevarantom koji je glumio propovednika (Belafonte) i zlobnim belcima koji su ih proganjali i želeli da ih pobiju.
Nisam tada mogao da znam da je ovaj film iz 1972. (koji je režirao sam Poatje) nastao na talasu „novog vesterna”, kojem su znatno doprineli režiseri Sem Pekinpo ili Džordž Roj Hil, prvi put sa crncima kao centralnim likovima. Otad pa nadalje, bilo je sasvim uobičajeno gledati filmove holivudske A produkcije sa crncima u istaknutim ulogama, poput današnjih hitova sa Vilom Smitom ili Tarantinovog „Oslobođenog Đanga”.
Ali vestern stripovi sa crnim protagonistima? Ispostavilo se da smo morali prilično dugo na to da čekamo.
Jedan od najagilnijih domaćih izdavača stripa Veseli četvrtak već mnogo godina sarađuje sa verovatno najpoznatijim italijanskim izdavačem Serđo Boneli editore, čije najpopularnije junake poput Zagora, Dilana Doga, Martija Misterije, Teksa i drugih svakog četvrtka – otud i naziv – u novim sveskama dovodi na kioske pred čitaoce željne njihovih avantura. Ljudi iz Bonelija odlučili su nedavno da pokrenu novu ediciju sa stripovima namenjenim odrasloj publici, što podrazumeva eksplicitne sadržaje, neuobičajene teme, rečnik odraslih i posebnu poetiku nasilja (i seksa), po ugledu na podetiketu Vertigo čuvenog američkog izdavača Di-Si komiks.
Kada mi se glavni urednik Veselog četvrtka Dušan Mladenović obratio sa predlogom da uređujem prvi mini-serijal iz ove produkcije, sa junakom po imenu Dedvud Dik, crncem na Divljem zapadu u periodu posle američkog Građanskog rata, ponajpre sam pomislio na film koji sam pomenuo na početku ovog teksta, a odmah zatim i na vestern epopeju Maršal Bas velikana evropskog stripa Igora Kordeja i Darka Macana. Rado sam pristao, ali podatak koji je „začinio” čitav dogovor bilo je to da je strip o Dedvudu Diku rađen na osnovu proze Džoa R. Lensdejla.
Ime ovog teksaskog pisca poznato je svakom boljem poznavaocu savremene horor književnosti, ali i ljubiteljima noar žanra i TV serije Hep i Lenard. Prva epizoda Dedvuda Dika „Crno kao noć, crveno kao krv” rađena je po priči „Soldierin’”, koju je Lensdejl napisao za antologiju pod naslovom „Warriors 3”, čiji je priređivač bio Džordž R. R. Martin (autor Igre prestola). Kako sâm Lensdejl kaže: „Pokušao sam da napišem roman o Dedvudu Diku još osamdesetih, ali su mi sve izdavačke kuće kojima sam se obratio dale isti neverovatni odgovor: ’Crnci ne čitaju, a belce ne zanima da čitaju priče o crncima.’ Potom sam se devedesetih godina obratio jednom izdavaču koji mi je dao politički korektan odgovor: ’Ne znamo da li postoji tržište za ovu knjigu.’ A onda sam konačno dobio priliku da napišem prvu priču, na zahtev mog prijatelja Džordža…”
Sa velikim zadovoljstvom sam pristupio uređivanju ovog izdanja i rezultat je upravo na kioscima. Nema potrebe da govorim o veoma zanimljivoj sadržini i izvanrednom crtežu – u kvalitet prve epizode serijala Dedvud Dik može sada da se uveri svaki čitalac. Valja se ovde osvrnuti na nešto drugo, što niko u svetu stripa kod nas zaista nije mogao da očekuje.
Čim je Veseli četvrtak najavio novog junaka – crnog kauboja – među reakcijama pratilaca društvenih mreža ovog izdavača počele su da provejavaju i neke koje su bile vrlo čudne i zabrinjavajuće; potom je stvar eskalirala, kako se čini, zbog tragičnih aktuelnih događaja u Americi, koji su eksplodirali posle ubistva Džordža Flojda:
„Ovim direktno pljujete na naše ljude koji žive u Americi, a neki od njih rade i kao policajci koji su imali posla sa ovima koje zastupate…”; „Vi ste teški rasisti i neofašisti. Nikada više neću kupiti nijedan vaš strip. Sve će vam ubrzo migranti pojasniti. Podarite im ćerke, majke, sestre i žene da vam podignu natalitet”; „Ako redakcija ne reaguje na ono šta se radi našim sunarodnicima na Kosovu i Metohiji i u Crnoj Gori, zašto reagujete na dešavanja u SAD? Da vam Flojd, uz dužno poštovanje svakog ljudskog života, nije bliži od sopstvenog brata, ili svetinje?” I tako dalje, i tako dalje.
Očekivali smo da kontroverzu eventualno izazove slobodan jezik i eksplicitan sadržaj stripa (na šta upozorava nalepnica na koricama), ali se ispostavilo da nekim čitaocima stripova smeta što je serijal posvećen Afroamerikancu umesto – kako jedan uvređeni komentator reče – „Srbima sa Kosova”. Deplasirano je objašnjavati tehnologiju objavljivanja licenciranog stranog stripa, a kamoli to što junak u njemu – o drskosti! – može biti crne boje kože. Moja generacija je bila „pelcovana” protiv svake vrste rasizma: odrastali smo u zemlji u kojoj je studiralo mnogo mladića i devojaka iz Afrike, Azije ili sa Bliskog istoka, a geslo „bratstvo i jedinstvo” važilo je i za braću i sestre iz nesvrstanih zemalja. U toj zemlji je vrhunac bilo čega što bi moglo da zaliči na rasizam bilo klasično beogradsko zavitlavanje, odnosno „buva” da je Mići Orloviću, čuvenom TV voditelju, žena rodila – crnče.
Ovakvi napadi, međutim, na nešto što bi poslednje trebalo da bude opterećeno ideologijom ili šovinizmom – uzbudljivu strip-avanturu – pokazuju da rasizam niče na najneočekivanijim mestima, i da, kao u onom politički nekorektnom vicu, po Mujinim rečima, „svak ima svog ’Ercegovca”. Tema o rasistima iz našeg sokaka prevazilazi značaj jednog strip-izdanja i trebalo bi da bude predmet široke društvene reakcije. Svima nama koji smo učestvovali u projektu sa nazivom Dedvud Dik kao svojevrsna uteha i ohrabrenje mogu da posluže reči stvaralaca popularne domaće TV serije Senke nad Balkanom: i njima su stizale pretnje i komentari u kojima su nazivani „neprijateljima Srbije”.
I mada nova verzija poznate stare pošalice glasi: „Život piše romane, a ljudi ne čitaju ni stripove”, siguran sam da je Dedvud Dik jedan od onih koji će ljude naterati da ih čitaju ponovo.
Onako kako stripove treba čitati.