Postoji jedan strip koji je krajem osamdesetih godina redefinisao kako se gleda na devetu umetnost. Iako se radilo o junaku koji je potekao iz popularnog, pulp miljea, cene ga i oni koji se smatraju intelektualcima, kao i oni skloni eskapističkom štivu. U tom stripu, glavni junak je istrgnut iz svog fiktivnog sveta u kome je decenijama obitavao i suočen je sa problemima sličnijim realnom životu; reč je o priči u kojoj glavni junak mora poslednji put da se suoči sa svojim arhineprijateljem i nadvlada ga, samo da bi shvatio da mu je pobeda Pirova, da je ceo sistem loš, a da se protiv sistema ne može. I nije reč o „Demonu ludila”… ili makar ne samo o njemu.
Gornji pasus odnosi se na „Povratak Mračnog Viteza”, mini-serijal o Betmenu, autora Frenka Milera, strip koji je u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, zajedno s „Nadziračima” Alana Mura i Dejva Gibonsa, započeo trend stavljanja junaka koji su izmišljeni za neko naivnije doba i naivnije priče u ozbiljan kontekst. Nije poznato da li je i u kojoj meri Mračni Vitez uticao na Ticijana Sklavija, scenaristu „Demona ludila”. Serijal o Betmenu objavljen je u prvoj polovini 1986, a „Demon ludila” otpočeo je 1988, što deluje kao dovoljno vremena da Sklavi pozajmi ideje od Milera – ali u izdavačkoj kući Serđo Boneli editore stripovi se rade i po pet godina unapred, tako da je sve moguće. No, tematski, nema sumnje da postoje ogromne sličnosti. Kao što je Zagor suočen s tim da su njegova borba sa švercerima vatrene vode i napori za suživot Indijanaca i belokožaca osuđeni na krvavu propast, Betmen shvata da je borba protiv uličnih kriminalaca i ubilačkih klovnova u svetu u kome samo što nije izbio nuklearni rat – smešna.
Ali nije sve u temama, u radnji – naprotiv, priča uspeva ili pada na pripovedanju… a tu Miler i Sklavi ne mogu biti različitiji. Sklavi se ne ograničava samo na Zagora u stvarnom svetu, to je tek šlag na pozamašnoj torti. „Demon ludila” nam priča o poslednjim danima jedne legende, o njegovoj borbi sa raznim ludilima koja opsedaju i njega i druge (a na kraju, i ceo svet), o mržnji koja prevazilazi vreme, prostor, različite dimenzije, i čak i smrt, o vremenima kada dobrih rešenja više nema… i, naravno, o Bogu. Obuhvataju sve, drugim rečima. Ali krenimo redom.
Ludilo Zagora
U priči koja prožima više dimenzija – kako realnih, tako i metafizičkih, glavni junak je, u stvari, ne previše edukovani šumski čovek iz pretprošlog veka. Proživljavanje propasti svega za šta se borio, dolaženje oči u oči s Bogom, ili makar jednim njegovim aspektom, dovelo bi i učenije ljude iz tog doba na ivicu razuma, a kamoli njega. Zato je Sklavi mudro rešio da umesto da do ludila dođe – sa ludilom počne. Zagorovo silaženje s uma kreće naivno, kako s ludilom neretko i biva. Nema ogromnog stresa, mentalnih napora, velikog sloma tako svojstvenog dramama – ne, samo je iznenada, bez najave, jedan jelen počeo da govori. I odmah na početku, taj jelen se pretvara u monstruma koji Zagoru, a i nama čitaocima, poručuje: „Sada sve može da se desi.” Vrlo bitna poruka, kako ćemo videti.
Jer zaista, ako junak jednog stripa namenjenog mlađoj publici može da poludi – sve je moguće. Sklavi, naravno, poznaje ludilo, kao što čitaoci Dilana Doga, njegove najpoznatije kreacije, vrlo dobro znaju. Ali Dilan je oduvek bio zamišljen kao serijal koji je na ivici razuma. Iako je glavni lik skoro potpuno normalan, tu je njegov potpuno suludi pomoćnik Gručo. Dilan koji ludi nije ništa čudno, nije neočekivano; ali Zagor… videti Zagora kako sumnja u svoj razum, kako ne može da razluči šta je stvarno, a šta samo priviđenje, u raljama paranoje, na korak od šizofrenije – to je jezivo, pravi užas. I realno je, naravno, jer ne postoji takva stvar kao što su potpuno normalni ljudi. Nešto „kvrcne” u glavi, desi se pogrešan spoj u sinapsama, ili se neki događaj iz sadašnjosti pomeša sa traumom iz prošlosti, neka čudna i neprijatna misao se još malo pa neprimetno ušunja u glavu, skrasi se u jednom mračnom kutku… i lagano šapuće. Sklavi je veoma svestan da put od normalnosti do elektrošokova uopšte nije dug i da, iako postoje određene predispozicije, kao i kod svake druge bolesti, prave zaštite i sigurnosti nema. Ako to može da se desi Zagoru, junaku bez mane i straha, može svakome.
I svima se i dešava. U prvoj polovini priče kao da svi gube razum: od Zagora, preko Čika i Ikarovog Pera, pa sve do pukovnika Perija. Kao da je neki virus zahvatio celi Darkvud, kao da je demon Ah-Eh-Naj, dozvan iz dubina ljudskog nesvesnog, krenuo da nadoknađuje sve što je propustio. Zagor mora da prođe pročišćenje, da uz pomoć vrača Akota potpuno utone u delirijum, kako bi mogao da izađe iz tog pakla.
A zapravo samo menja jedno ludilo za drugo.
Ludilo Helingena
Sve je, naravno, plan Helingena, zakletog neprijatelja Duha sa Sekirom. Deluje kao najnormalnija stvar da jednom čoveku iz šume koji se bori za slogu među ljudima glavni protivnik bude ludi naučnik, oličenje bezdušne tehnologije. Pitanje je da li je Gvido Nolita, Zagorov, a i Helingenov „tata”, bio upoznat sa podžanrom naučne fantastike zvanim steampunk, čija su karakteristika neverovatni izumi nastali pre svog vremena, krajem 19. i početkom 20. veka. Po dizajnu Helingenovih skalamerija, koje je Galijeno Feri nacrtao, to se svakako ne bi reklo – vizuelni uzor očigledno je bio Langov „Metropolis”, dok je sam Helingenov lik baziran na Virusu Federika Pedrokija, ali ubacivanje stimpankovskih elemenata u Zagora svakako ima logike. Sklavi, naravno, ide više koraka dalje.
Naime, i pored svih fantastičnih elemenata, Zagor je strip smešten u našu stvarnost. Jeste, naravno da nema lijana u Severnoj Americi; nije bilo naučnika koji su projektovali džinovske robote, podmornice i zrake smrti pre dva veka; horde zla se ne pomaljaju iz pećina, troglava aždaja je samo plod mašte, a šesta planeta nikoga nije užasnula niti terorisala… ali i pored svega toga, određena doza verodostojnosti postoji, ili su barem autori imali nameru da postoji. Samim tim, kad vidimo Mesec kako eksplodira, šok je ogroman. To se nije desilo i ne može da se desi. Sklavi se, naravno, izvlači, poništava ono što je uradio u roku od nekoliko stranica, ali osećaj koji je Zagorovo ludilo izazvalo na samom početku priče tu je potcrtan – sve može da se desi, i desiće se.
Nakon toga, Helingenovo putešestvije po svemiru, priča o kompjuterima i svemirskim brodovima deluju manje anahrono i lakše ih je progutati. Ali ono što izgleda čudno je Helingenovo poznavanje same priče u kojoj se nalazi. Kao da nije dovoljno što smo i sami svesni da zli naučnik neće ubiti Zagora i Akota, Helingen i sam to potcrtava, govoreći da je zakasnio, da neće stići da povuče okidač pištolja koji je uperio u Zagora… i naravno, i ne stiže. Konjica je stigla u poslednji čas, Helingen je izrešetan, hepiend.
Ideja da zloća pokušava da natera glavnog junaka da poludi nije retka u stripovima, ali Sklavi ju je odlično pretočio u priču. Helingenov plan je zaista funkcionisao zato što su i čitaoci sluđeni koliko i Zagor, ne shvatajući šta se u stvari dešava, šta to tera Zagora da poludi, koje su namere pukovnika Perija… i šta je uopšte stvarno, a šta ne. Da je demon ludila stao nakon što je ludi naučnik „ubijen” u Akotovoj pećini, kad mu je naizgled kraj, bila bi to čudna i uznemirujuća priča, ali svakako upamćena. Ludi Zagor, povratak Helingena, grozomorni delirijumi, eksplozija Meseca, uzdizanje Titana… mračni spektakl. Ali nije stao. Sklavi nas u isto vreme i zavarava i stavlja nam do znanja da nije kraj. I sam Helingen je očekivao „spas u poslednji čas”, pa kako je onda to moglo da ga zaustavi? Nikako. Zagora je opet čekala nova vrsta ludila… verovatno najgora.
Ludilo stvarnosti
Problem sa fiktivnim junacima osmišljenim sredinom prošlog veka jeste što ne funkcionišu najbolje u današnje cinično i mračno doba. Ništa čudno. Kada je Bil Finger, uz pomoć Boba Kejna, stvarao Betmena, nije ni u najluđim snovima sanjao da stvara nešto što će trajati još malo pa vek. A kad su Gvido Nolita i Galijeno Feri stvarali Zagora, surova stvarnost im je bila daleko od pameti. Strip je bio eskapističko štivo da se pročita i baci; početak „uozbiljavanja” Bonelija, koje je pokrenuo Đankarlo Berardi sa Kenom Parkerom, a zapečatio sam Sklavi Dilanom Dogom, još je bio daleko. Za Zagora, samim tim, nije bilo uopšte bitno što znamo od početka da je njegova misija osuđena na propast. Nema suživota belaca i Indijanaca; ponosni crveni narod osuđen je na lagano izumiranje, potčinjavanje moćnijem neprijatelju, i biće lišen čak i sopstvenog imena, kolektivno nazvan po tome što je jedan radoznali Evropljanin omašio Indiju za nekoliko hiljada kilometara. Ništa čudno, svaka država je sazdana na genocidu, pa i američke, razlika je samo u istorijskom periodu kad se taj genocid odigravao. No, Zagor nije pravljen da nam da komentar na nestajanje jedne nacije. Dobro pobeđuje, budućnost je svetla.
No, sve može da se desi, i desiće se. Pa će se tako i Zagor suočiti sa svojim najgorim strahom, konačnim ratom u Darkvudu. To je logičan kraj serijala, mračan, beznadežan, ali trebalo bi da bude i očekivan; a opet – nije bio. I zaista, nakon povratka u Darkvud posle lažne Helingenove pogibelji, sve postaje sumorno stvarno: Tonka, verni drug našeg junaka, gine van kadra, i to u poštenom dvoboju; Šalak, novi vođa Mohavka, nije običan lupež, već neko ko bolje od Zagora vidi ono što sledi; petparački trikovi koje je Duh sa Sekirom pokupio od Fokovog i Dejvisovog Fantoma više ne funkcionišu… i u konačnom, suludom obračunu Zagor, veliki heroj, greškom ubija nedužne ljude, a Čiko puca u svog prijatelja pre nego što će ga razneti eksplozija NLO-a Ikarovog Pera.
Ali ni to nije dovoljno, ni izraz čistog i nepatvorenog očaja, koji Zagor ima na licu dok se drži za ranu koju mu je Čiko naneo, ni pogibija svih prijatelja, ni Darkvud u plamenu, ne, sve to nije dovoljno. Jer nakon poslednje bitke, na brdu Natani, Zagor sebi raznosi mozak na Helingenovom grobu. Junak stripa za omladinu, suočen sa propašću svega za šta se borio, izvršava samoubistvo.
Sa distance, to nije čudno, ako Zagora uzmemo kao pravu ličnost: u njegovom psihičkom sklopu oduvek je bila mesijanska, arogantna i autoritativna crta.
Nameće zakone koje je sam postavio; veruje u sopstvenu nepogrešivost i pravednost; okajava grehe roditelja, pokušavajući da bude bolji od njih; okružuje se ljudima koji su manje sposobni od njega samog. Takav čovek bi verovatno zaista sebi pucao u glavu kada bi mu se životna misija urušila (a čak i nakon smrti, kad se susreće sa jednom verzijom Boga, pokušava da mu naređuje – ali vratićemo se na to). Bio Zagor prema današnjim standardima potencijalno suicidan ili ne, činjenica je da takav nije zamišljen. No, ponovo: sve može da se desi, i desiće se.
Ludilo multiverzuma
I tu Sklavi u igru ubacuje ideju koja omogućava povratak na status quo. Radi se o njemu dragoj teoriji o beskonačno mnogo univerzuma kojoj će se nekoliko puta, mada na drugačije načine, vraćati i u Dilanu Dogu (recimo u „Priči ni o kome”, koju možete potražiti u petnaestoj knjizi Biblioteke DILAN DOG Veselog četvrtka). Zagor nije u svom univerzumu: u našem je. Ili makar u nekom koji je sličan našem, gde je došlo do velikih indijanskih ratova, koje jedan šarlatan sa šarenom majicom i suludom „sekirom” (oblutkom koji je na neki nejasan način kanapom svezan oko štapa) nije mogao ni u ludilu da spreči. Ovde nema heroja, a oni koji pokušavaju to da budu bivaju ismevani i loše prolaze.
U rukama manje sposobnog scenariste, ideja o multiverzumu bila bi deus ex machina, lagan način da se izbrišu sve posledice ovako mračne priče: „Šta je bilo – bilo je, šalili smo se.” Ali Ticijano Sklavi koristi ontološki užas ideje da ne samo univerzuma već i nas samih ima beskonačno mnogo i da, ukoliko zalutamo iz jednog u drugi, možemo da izgledamo kao ludaci.
Nakon smrti, Zagor se po drugi put budi u večnim lovištima, pred Kikijem Manituom, Bogom, ili jednim od njegovih lica. I Bog nije oduševljen Zagorom: smrtnik pred njim je arogantan, ništa ne razume, ubio se i još ima petlje sebe da naziva „duhom”. A ipak bi mu pomogao, jer Helingen želi da stvori novo Sunce od Zemlje, da postane novi lučonoša, Lucifer – da ne kažemo Đavo, kako mu i ime nalaže.
Helingen je mrtav, naravno, kao i Zagor. Svemirski brod je njegov Raj (ili Pakao), koji je uspeo sopstvenom mržnjom da dogura do Zemlje kako bi se još jednom suočio sa Zagorom. I na kraju imamo dvojicu mrtvaca, dvojicu divova dobra i zla, arhetipova, kako se rvu preko prerije za sudbinu čitave planete. Zagor postaje jednak ludom naučniku tek kad shvati da radi za višu silu, za Manitua: ranije, dok je sebe proglašavao za natprirodno biće, nije uspevao da se izbori sa novim, tehnološkim đavolom; sada to može. I kao pobednik, on nije taj koji prašta, već čeka Manituov znak kako bi potvrdio da Helingen može da se vrati nazad u svoj Raj. Manje je arogantan, naučio je da nije bog i batina, jedini delilac pravde. I kao nagradu dobija povratak u svoj mali kutak, lišen brige o ratovima koji jednog dana moraju doći, osim možda na najrudimentarnijem nivou.
Legenda je ponovo uspostavljena, Duh sa Sekirom je, suočen sa đavolom, uspeo da postane više od običnog smrtnika. A ipak, drugi su platili ceh za njega, na prvom mestu Akoto. A ipak, sve je to samo jalova priča koju indijanski vrač pripoveda deci, izbeglicama iz indijanskih ratova, koji su surova stvarnost. A ipak, po čemu je Zagorov Darkvud, u kome je on sve i svja, toliko različit od Helingenovog svemirskog broda, za čije se kompjuterizovano kormilo vraća? Ko je zaista živ, ko je zaista stvaran, ko je u kom univerzumu?
I zar je u legendama to uopšte bitno?
Krugovi i centri
Sklavi nam daje, kroz usta indijanskog vrača, ideju kako je svaki život kao krug koji ima smisla samo ako ima centar. „Krug života izgubio je svoj centar” lepo opisuje ono što se Zagoru desilo u našoj stvarnosti – sve je krenulo naopako, kao lavina koju je nemoguće zaustaviti; sve što je pre radilo za njega, sada mu se obijalo o glavu; izgubio je prijatelje, podršku, grešio na sve strane i na kraju se ubio. Jer, život nekad krene naopako i nema drugog univerzuma u koji možemo da pobegnemo kako bismo ga vratili. Ljudi polude, i nije za sve kriva vanzemaljska tehnologija; stvarnost je surova i tome nema leka; a nakon samoubistva, Bog nas ne vraća nazad u život – naprotiv, ako igde, idemo u Pakao. To su realni problemi sa kojima se suočava jedan fiktivni lik, koji po svojoj ustrojenosti nije u stanju da sa njima izađe na kraj.
Kraj je ipak srećan, jer u svom fiktivnom svetu Zagorov krug opet ima svoj centar. Ili ne? Mnogi smatraju da je „Demon ludila” idealan kraj ovog serijala, da nakon njega nema više šta da se kaže. Kraj za Sklavija svakako jeste bio, pošto se s njim oprostio od Zagora. A novi scenaristi nastavili su da pričaju priče o Duhu sa Sekirom, čak su i još koji put vratili Helingena. Serijal se i dalje vrti ukrug. Sa centrom ili bez njega, diskutabilno je.
„Povratak Mračnog Viteza”, spomenut na početku ovog teksta, danas se smatra za jedno od najvećih ostvarenja devete umetnosti u svetu, prekretnicu u superherojskom stripu i šire, kao i najbitniju priču o Betmenu. „Demon ludila” nema tu sreću ni u Italiji, a kamoli po svetu. Nikada nije reprintovan ni u ediciji Tutto Zagor (ukinuta je pre nego što je stigla do njega), ni u izdanjima drugih izdavača koja skupljaju „najbolje” epizode Zagora. Italijanski fanovi, ako je ceniti po internet sajtovima, ne vole je nešto naročito – „nije to pravi Zagor”. A Sklavijevi fanovi najradije bi zaboravili da je njihov idol ikad pisao detinjastog Duha sa Sekirom. Uhvaćen između dve vatre, „Demon ludila” kao da je osuđen na zaborav…
…osim kod nas. Možda je stvar u tome što je cela jedna generacija ulazila u pubertet baš kad su ove epizode izašle u staroj Zlatnoj seriji, a ta generacija je danas veoma aktivna po stripovskim izdavačkim kućama i forumima. Krugovi života imaju gadnu naviku da izgube svoj centar kad se postane tinejdžer i stvarnost počne da nas udara po glavi – pa nam je „Demon ludila” dao Zagora koji gubi poletnost i bezbrižnost u slično vreme kad i mi. A možda je stvar i u tome što smo, kolektivno, samo nekoliko godina nakon premijernog objavljivanja ovog stripa, ostali bez centra i nismo ga našli ni do dana današnjeg. Naravno da je svet u kome smo do 1991. živeli bio fiktivan makar onoliko koliko i Zagorov, naravno da je bolje živeti u stvarnosti… ali je istovremeno lepo i užasno videti da i junaci naše mladosti mogu da posrnu kada se sudare sa tim realnim svetom… i da se može nazad, u bezbrižno doba, makar na papiru.
Ma koliko to ludo bilo.
